pozvala bih te, ali tada ne bi video oci deteta, nazirao bi izgled straha, i nikada ne bi sanjao peshcane snove i shapate mora, ne bi ceznja bila jos snaznija, ne bi noci bile tako duge, gledala bih te, zahvalna jutrima sto svicu, snovima i mashtanjima, shto su te u moj zivot doveli...

"Za mene je ovaj svet uvek bio svet magije,od najmanjih nogu,i mnogo pre nego sto sam ulicama Osla poceo da pratim Devojku s' pomorandzama.I dalje imam osecaj da sam video sto niko drugi nije.Tesko je opisati to osecanje jednostavnim recima,ali,zamisli ovaj svet pre sveg ovog modernog raspredanja o prirodnim zakonima,evolucionistickoj teoriji,atomima,molekulima DNK,biohemiji i nervnim celijama - da,pre nego sto je ova lopta pocela da se okrece,pre nego sto je svedena na "planetu" u svemiru,i pre nego sto je ponosno ljdsko telo podeljeno na srce,pluca,bubrege,jetru,mozak,krvni sistem,misice,zeludac i creva.Pricam o onom vremenu kad je ljudsko bice bilo ljudsko bice,to jest celovito i ponosno ljudsko bice,ni manje,ni vise.Tada svet nije bio nista drugo do iskricava bajka."(J.Gorder - "Devojka s' pomorandzama)

mora da sa punom svrhom zivim svoj zivot...bas ovakav...i sva patnja i sav bol mora da imaju svrhu...i sve rane koje na tezan nacin zaceljujem... sa svrhom sam i sanjarska dusha..pa sanjarim budna i shapatom dozivam mashtanja u stvarnost..shetam sivilom dana sa shumom talasa mora u mislima... mozda te sa svrhom nisam ranije srela iako te od detinjstva mastam...i ponekad pomislilm da nisi stvaran i da sam te ja izmashtala snagom svoje vere.. postoji svrha i za ovo iskusenje medju nama,surovost realnosti koja nas razdvaja...milje i kilometri medju nama,ali me greje blizina tvog postojanja.... jaka sam i nista me nece slomiti ni povrediti...budim se sa verom da cu se ponovo buditi sa ukusom tvojih usana na svojima..

kad sam bila devojcica(mada i sada imam elemente iste i pored toga sto sam odrasla)mislila sam da su svi oko mene veliki,a samo ja silom prilika osudjena da budem mala.Bilo je to stvarno strasno osecanje,medjutim kada sam rasla shvatala sam sta sve nosi svet odraslih i da nije ni malo lepo biti odrastao,pa kako je vreme prolazilo sve vishe i vishe sam zelela da ostanem zauvek devojcica.Nisam sigurna koliko mi to polazi za rukom,ali mogu reci da se svesrdno trudim.Mada ponekad pomislim da se uopste ne trudim vec da je to samo tako.Da imam vishe odbrambene mehanizme i ne prihvatam da budem ono sto ne zelim.Mada nije ni malo lako biti odrasla dechja dusa u realnom svetu. no,svejedno tako je i ne moze se promeniti. Zapravo,najcudnija je moja upornost da pronadjem “srodnu dusu”,cini mi se da bih umrla pokusavajuci da ostvarim to sto smatram smislom svog zivota.Idealista sam,ali cini mi se da bas ti moji ideali cine moj zivot takvim kakav jeste,interesantnijim i drugacijim.I da su oni koji vide nevidljivo srecniji od onih drugih. Pronasla sam svoju srodnu dushu.Pravu osobu za sebe.Od tog momenta mi se sve cinilo drugacije,promenila sam se.Zaljubljena sam i zanesena. Realnost mi je donela mastanje.I o njemu mastam jer smo razdvojeni.Daleko je od mene.Danima me obuzima ceznja o ponovnom susretu.Ponovo se radujem kada cu ga videti. Ono sto mi uvek ostaje je cekanje i nada,vera i ceznja i moja neizmerna ljubav prema njemu.