Skota's blues
Ne kažem ja bez veze da imam najljepšeg muža na svijetu.
Kuma i ja se često prisjetimo zgode koja se zbila malo iza rata. Naime obnavljali su hotel Croatiu u Cavtatu i jasno, bilo je tu ljudi koji su radili odsvakuda, s konca i konopca kako se reče. Sjedili mi tako jednom predveče, a ljeto, ugrijalo, crvčci se pomamili, nas ugrijale pive i hvatao nas je smijeh za svaku sitnicu. Prođe neki jado kraj našega stola, a faca se raširio ko da je sam on Grad oslobodio, namrštio se opasno, a cijeli štapićast, nikakav, mogo bi ga u iglu udjenuti. Kuma i ja zacenule. Okrenuo se frajer i evo ti ga k nama. Najljepšem i najpametnijem došlo slabo:
- Evo, sad ću se još morat tuć s pijancima zbog vas, kokoši jedne...
- Sjedi tu, jesi normalan! - govorim ja, a onaj jado ti pravo k njemu. Zapeo mu momak za oko, onako šesan, mišićav, a na njemu samo uske Levisice i kožni prsluk.
- Prijatelju, ako te ove dvije muče, sam ti meni reci, ja ću te braniti - reče mu suosjećajno očiju punih suza i potapše a po golom ramenu.
Ovi moj zinuo i ne zna kud bi sa sobom, kuma je došla do one faze kad se samo trese i hvata zrak, dok joj se suze kotrljaju niz lice, a ni meni nije bilo bolje.
- Ja sam ti jedan od najjačih štemera u Dubravi - sve ja mlatim. Nema kod mene muško-žensko. Ako te budu dirale, samo ti meni kaži.- tepa ovaj najljepšem i najpametnijem, (k tome i mom osobnom) mužu na svijetu. A pomalo ga i dirka po ramenima, pipka mu bicepse i provjerava kvalitetu onoga prsluka.
- er... ma nemoj me dirat, ubiće me ova moja doma..- zbunio ga je skroz, i udario bi ga i ne bi. Sav se smeo. Vidim ja da je vrag odnio šalu, pa se uozbiljim i naglo skočim na noge, brinuć pri tome da prevrnem sve čaše s trpeze.
- Ajde odma doma!- vrisnem, - sad ćeš fasovat ja ti kažem! Samo neka doma dođemo!-
Jedva nas se ostavio. Doma sam došla mokrih gaća kao posljedica smijeha. To se pamtilo i prepričavalo, jedinstven slučaj. Do sinoć.
Od kad smo se vrnuli u Cavtat sinoć smo prvi put pošli ja i on učinit đir oko Rata, pa sjeli u Melite na piće. Cavtat predivan, okupan zlatom u suton, miriše more, u porti dvije tri jahtice, po rivi većinom naša čejad... ma milina. Samo mi se Skota malko bacio u blues, sjetio se lude mladosti, čak smo našli i grafite koje je kao klinac pisao po suhozidanim međama... Nego vratimo se mi kod Melite na ono piće.
U neka doba nešto tresne. Svi smo skočili. Pa opet. Sa jahte preko puta našega stola neki momčić uzeo role i zavitljo ih na rivu tako da svi čuju kad udare. Prvo smo mislili da ćera mačke koje se vrzmaju oko jahte. Neš ti. Kad je taj role obuo, pa izletio na put! Pa jedna pirueta, pa druga. Pa plete nogama , pa dvostruki tulup ili kako se već zove, pa klizi, pa se okreće... Učini on đir-dva, ali kad treba učinit aksl opet se vrati do našega stola i pred najljepšim i najpametnijim izvede najzahtjevniju figuru. Melita je svu kafu po taraci ispljuvala, ja sam se pokrivala maramicom (alergija ponekad i dobro dođe, bar kao izgovor), a ovaj moj ne može sebi da dođe. Ubi se momak da ga zavede i kapak. Onda je stavio nekakav privjesak onu bursicu pederušu, što lampa i blica, tako da izdaleka znamo da on dolazi. Predstava je trajala nekih petnaestak minuta dok se nije prosuo, baš pred našim stolom i učinio špagu. Slomio se ko bokun one stvari. Vidio je da smo neozbiljni i da mu se smijemo pa se despero i odjezdio na drugi kraj Cavtata.
brcima mrdnula
jullie kategorija: |
(3) Komentara | pošalji post na e-mail
