mama i mačak

Nije me dugo bilo, a evo i zašto :

Amerikanci imaju zgodnu izreku, vele da staro pseto ne možeš naučiti novim trikovima. Ma roge im za to!
Upravo sam slavno i uz fanfare prošla testove u auto školi, one iste koji su kreirani tako da vas sruše i da
 ih polažete još koji put. Nisam se jednom pitala tko su k vragu ti lumeni od autora? Koje su to face?!
Pa oprostite, ali treba biti lumen da bi se jednim testom izmrcvarilo tridesetak ljudi različitih profila, izluditi
ih toliko da se osjećaju neurotično kao kunići.
     A kako je krenuo dan, nisam se nadala pozitivnim rezltatima, jer me sve sastavilo - prvo sam na poso
došla u kratkim rukavima i papučicama, da bih tokom jutra okisla ko miš, počašćena između ostalog i onim
 našim "ženskim prokletsvom", dakle ne gine mi upala jajnika. A treba u Gradu ostat i popodne radi polaganja,
 a ukopečila se od zime. Ništa, ajde se doma (u Cavtat) presvuć. E, dakako, kako to obično i biva, moja odsutnost
je istog trena primjećena i zove šef. Ajde nase. Poslije je banka koja mi je trebala zatvorila šaltere za rad sa
 strankama, nisam stigla kupit karticu za 20 vožnji na starom kolodvoru pa sam za svaki đir davala po 10 kuna,
pala na predispitnom testu kojim nas je instruktor želio pripremiti... ma dan za pamćenje velim vam.
      Prvo mi je bilo apsolutno neugodno među svom tom djecom, bubuljičavim momčićima i uređenim curicama
stršim poput stare otrcane šlape. K tome se i instruktor svima obraća sa "dečec" i "djevojčice", doduše malko
 bi ga zaškakljalo grlo kad bi mene prozvao, tako da je ono djevojčice zvučalo kao "djevice", pa je ispalo još gore.
  U međuvremenu, kad sam se usudila malo okrenuti po učionici, budući sam u štreberskoj maniri sjedila u drugoj
klupi,  ustanovila sam zadovoljno kako ih ima još dvoje troje iz generacije, ništa manje nervozni od mene.
Jedna draga gospođa nije prošla, samo zbog silne treme i baš mi je bilo teško vidjeti je poslije kako onako
 ljuta na sebe, krupnim koracima grabi po Lapadu. Glavu gore Anita, oli ti je preša, još ćemo se mi izbestimat
jedna na drugu zbog žmigavaca kad se đe trefimo na raskrižju.
     A ja euforična, sretna, s nevjericom gledam u rezultat ; od 120 bodova - 120 točnih. Sve mislilm - bit će ko falio,
sad će oni mene zvat da se vratim, pa u toj histeriji javljam svima. Mužu, djeci, roditeljima, bratu, prijateljicama. I
onda izdušim ko balon. Čestitaju svi, ali svi redom su to i očekivali, pa nema nekog veselja. Otac me pito imaju li
dovoljno veliki kamion za mene, mati govori kako je znala da ću ja to lako samo da se ne desperam ako padnem
iz vožnje, muž kako će sad imat svog šofera, djeca čekaju da ih vodim na ćevape...
Ajte u smokve! Ja sam se preznojila! Ja sam se namučila! Ja sam prošla Fear Factor!!!
Sad je došlo vrijeme da JA uzmem timun u ruke, a tada se čuvajte!