Sunday, August 24, 2008 - Pitam,da ne skitam

Dospem nekako u stanje neizgovorivosti, u trenutku kada bas treba da reagujem,iznesem svoje stavove,pobesnim,razbijam,placem...bilo sta,a ja mumla. Usne se ne micu.Mir.Tisina. A u meni oluja.Treci svetski rat. ON i ja. Izgleda on pobedjuje,jer me postepeno,na siguran i prevrtljiv nacin povredjuje,a ja obican laik,ostajem nepokretna posuta i obavijena njegovim recima,teskim kao olovo. Kako bi prekinuo ovo cutanje,jer verovatno primecuje situaciju u koju me je stavio,postavlja mi pitanje i menja temu. Tek tako znak "?". A ja i dalje pod utiskom,i u fazi  nepokretnosti. I sto bih nesto rekla,ne znam sta. Pokusavam da se setim nekih jakih reci,sa sto manje sadrzaja,kako bih mu na "mudar"nacin stavila do znanja kako se osecam,sta mislim. Ali baksuz je baksuz. Moj mozak u grcu. Samo mi gluposti padaju na pamet,pa onda ja remain silent. Nesto se mislim ak' cutim ispascu pametnija. I sto vise sad odlazem odgovor,jer mi je  potrebno vreme da izadjem iz onog cudjenja,nemicanja,praznine...zevanja...i kako bih svarila nesto preko usana, i mozda ce nekim cudom,dok ja varim i te stvari, covek shvatiti jelte,sta mi uradi. Pljesnem se preko obraza, dodjem k sebi (kao), i dam odgovor na glupavo pitanje,koje je sada krivo za skretanje meni bolne ti teme. A nemam hrabrosti niti reci da je pokrenem nanovo. Maler. I tako  povucem svoje trupe,moja avangarda strada. Imam jos nekoliko linija vojnika. Samo se pitam koliko ce ih jos pasti, i nadam se da zadnja nije srce...