Monday, November 17, 2008 - "Cekaj me i ja cu doci"

Da li ste ikad trazili neznano? Vrteli se u krug, isli istim izmorenim putevima srama, samoce, hladnoce….bola? Sve dok vas jednog momenta vrteska nije zbacila, i posadila da jos bolnije sedite, zakopani u tlu vremena…cekajuci ovog puta, ne trazeci, izgubljeno? I govorili sebi vredno je cekanje, bolje nego lutanje mutnim sokacima, zamracenim ulicama, i udaranje crvenih granica?

Uvek nam nesto malo fali a upravo to mozda mimoilazimo uvek za samo jedan korak. I pokusavajuci da napravite taj dvometraski korak, cinite dosta toga ali nekako ne biva dovoljno. Mozda ne danas jer je previse tmurno, kada obasja sunce. Mozda kada izadjem iz kuce i zadjem u druge ulice, mozda ne bas ova staza….mozda i ona luta? A mozda me i ceka kod kuce…Ali kad se otvore vrata doma, zaboravljamo da smo nesto pozeleli da nas saceka tu, jer smo preumorni od danasnjeg trazenja. I onda neocekivano, uleti u vas zivot. Pricate ali mu ne cujete glas, osecate-ali se tuga razbija po zidovima, a jastuci upijaju suze za koje niko ne pita…E tu smo zakopani cekamo nesto sto mozda nikada nece doci. Zarobljeni u vremenu, dok cekamo da bas to nesto dobije realan oblik. I bude opravdano.