Preko puta mog ulaza su tri kontejnera za smeće, što nije neki lep prizor, ali navikla sam. Svakodnevno viđam razne likove do pola zagnjurene unutra, što vazda odatle iščeprkavaju sekundarne i tercijalne sirovine koje bi mogle da im život učine boljim. Tuđi otpaci će uvek nekoga obradovati, osim ako nisu ljuske od krompira i korišćeni ženski ulošci.
Pored kontejnera su ostavljena kolica. Gledam i ne verujem. Prava pravcata invalidska kolica. Svašta sam zaticala pored kontejnera, ali ovo nikad. Zastajem ispred svog ulaza i buljim u njih od preko puta ulice. Lepo sklopljena, umotana u najlon kesu, ko nova, blistaju srebrnim sjajem, neoštećena, dva velika točka, dva mala, platno za naslon i sedalo između njih. Deluju ispravno. Ne smem da im priđem u strahu da bi me neko od poznatih mogao videti i zagledam ih sa distance. Stojim ukopano, a onda se okrećem i ulazim u zgradu, dok mi glavom nekontrolisano prolazi mnoštvo nebuloznih pitanja i odgovora.
Kome bi mogla poslužiti? Ne znam nijednog invalida. Zašto ne znam nijednog invalida? Pa i da ih znam, svako već ima svoja vlastita kolica. Koliko koštaju invalidska kolica? Zašto ih je neko bacio? Zato jer je onaj koji ih je koristio umro? Ma možda nije umro nego ih je samo privremeno koristio jer je polomio nogu. Ne, ne kupuju se kolica zbog slomljene noge. Otpada. Zašto se ne usuđujem da ih uzmem, spustim ih do podruma i onda razmotrim šta bih sa njima mogla uraditi? Ma nee, nosim kese sa hranom, ne bih mogla sve odjedanput da ponesem. Da, ali kese sa hranom mogu da ostavim u dvorištu i odmah potom da se vratim po kolica. Zašto da se vratim po invalidska kolica? Ja nisam normalna. Zašto o tome razmišljam? Zašto o tome razmišljam sa tolikom nelagodom? Koj mi je? Kolica pa kolica... šta me se tiče...
Ali moj deda ima 89 godina i vrlo je onemoćao, jedva mrda od starosti i bolesti. Zašto njemu ne bih dala ova invalidska kolica i vodila ga u duge šetnje Kalemegdanom? Dok šacujemo mlade trebe golih stomaka i ližemo sladoled, vozim ga u slalomima po asfaltnim stazama kao u Indianapolisu i oboje uživamo, a on naročito. On to sada ne bi sebi mogao priuštiti sopstvenim nogama, bez kolica. Da mu učinim poslednje godine uzbudljivijim i lepšim? Ali ako mu odnesem kolica, deda isto tako može da se naljuti na mene, da me otera u pm i da me ubeđuje kako on još uvek može da trči štafetu s preponama, kada bi hteo, ali neće... a ako se pak ne naljuti, nego se obraduje, posle jedne naše šetnje misliće da treba svaki dan tako da šetamo, gnjaviće me iznova i iznova da ga vozam po Kališu, da gleda mladost i udiše život... a ja za to nemam vremena. Ma niko za to više nema vremena. Izvini deda, pomislim.
A šta ako se deda šlogira i zatrebaju mu kolica? Mama će morati da mu kupi nova. A zašto bi mu kupovala nova, ako mu ja odnesem ova? Ali zašto ih onda ne uzmem i stavim u podrum? Ali deda se nije šlogirao, a možda ni neće. A šta ako se ja šlogiram i ostanem nepokretna i budem morala da se krećem kolicima? Jezik pregrizla. Stvarno sam daleko otišla.
A šta ako se šlogira neko iz familije? Keva? Jao neee, opet. A ćale? Pre će on, ima hipertenziju, odavno je na pilulama. Jao jadan ćale, nisam normalna.
Ko se vozio ovim kolicima? Žena? Muškarac? Dete? Trajni ili privremeni invalid? Kakav mu je bio život? Loš? Turoban? Usran? A možda i nije. Možda je bio lepši od mog, bogatiji i interesantniji od života svih ljudi koje poznajem. Da li je pišao u gaće i da li su kolica natopljena njegovom mokraćom? Jes' pa onda sad ja da vozim dedu okolo u njima... Ali koja su to razmišljanja primitivnog mozga? Kolica se uvek mogu oprati, dezinfikovati ili popraviti... ma vidi mene, kakva bre dezinfekcija? Zamišljam kako ih cimam tri sprata do stana u strahu da ne naletim na nekog, a onda zaprepašćenoj deci objašnjavam kako nikad nije na odmet imati invalidska kolica u kući. Da se nađu, zlu ne trebalo... i već zamišljam kako me deca gledaju kao da sam flipnula, jer u našem malom stanu nema mesta ni za dovoljan broj stolica, a kamoli za kolica. Zašto pogled na invalidska kolica izaziva nelagodu? Zato što nas podsećaju na nesreću, bolest, patnju. Čak i kad su sama, bez bolesnika, odbačeni predmet pored kontejnera za smeće. Kao da bi na njima moglo pisati – ko me uzme, usrećiće se.
A da ih utopim negde? Kome? Preko oglasa? Cena – sitnica. Mogu li dobiti bar tridesetak vrića za polovna kolica i onda odmah te pare potrošiti na frizera? Ali ja imam lovu za frizera, pa zašto da se bakćem? Možda na kozmetičara? Solarijum? Fuck! Nisam normalna!
A da pozovem prijatelje i poklonim im kolica? Nego, kome bi zatrebala? Kao, ej Dućo šta radiš srce, je l' ti trebaju invalidska kolica? Glancerica! Ili, ej Dućo, kako je tvoj tata? Šta, imao je infarkt? E jebi ga, šteta što nije imao moždani udar! Da je nepokretan ili polupokretan, mogla bih da vas častim jednim divnim invalidskim kolicima. Otkud mi? Ma ne pitaj, dobila sam na nagradnoj igri... ili, ma umrla bakica od preko puta, pa ko velim, da se ne baci.. pozdravi ćaleta! Ne ide.
A da ih sakrijem u podrum i nikom ne pričam, dok ne iskrsne povoljna prilika? Koja povoljna prilika? Moj budući moždani udar od preteranog besmislenog stresiranja? Vidim sebe kako ležim oduzeta u «Svetom Savi» i doktori mi saopštavaju kako su oštećenja na mozgu prevelika i da nikad više neću moći da hodam. Ali onda odvažno izvlačim keca iz rukava i drhtavim mumlajućim vokalom neartikulisano krkljam radosno «Bingo! Ja već imam kolica!» Baš sam ih zajebala! Uštedela sam stotinak evra dodatnog troška. Lucky me!
Ulazim u kuću i ostavljam kese iz prodavnice. Sad su mi slobodne ruke. Sad mogu da se vratim po kolica. Zašto da se vratim? Ne želim ta kolica! Ali ta kolica, glavni su junak moje dnevne drame i zaslužuju da budu ovekovečena, makar samo jednom fotkom mog digitalnog, zastarelog ixus-a. Moram bar to da uradim. Zbog sebe. Zbog njih. Ne viđa se često taj prizor na ulici. Uredno sklopljena invalidska kolica u najlon kesi, pored kontejnera. Moram da imam tu sliku! To je ono što niko nikada nije uslikao u mojoj ulici, a verovatno ni u celom gradu. Uzimam fotoaparat i trčim ko luda niz stepenice, pa kroz dvorište, do ulice.
Nema više kolica!! Neko ih je već odneo! Stojim s fotoaparatom u ruci, na ulici, pored kontejnera, ko popišana. Nema mojih kolica!! Kad pre? Gledam niz ulicu. Nigde nikog. Samo su parkirani automobili tu, ali oni nisu ništa videli. Ko li se to usrećio s mojim kolicima? Ostadoh bez fotke. Šteta. Ali iznenada me preplavljuje neobjašnjiva radost. Nemam više problem, niti bilo kakvu nedoumicu, samo veeeliko olakšanje i radost što je problem bio tako ogroman... a odjednom ga već nema.
Rešen sam od sebe.
Ko rukom odnet.
Vraćam se kući, spremam se poletno i odlazim kod keve na Medak. Obećala joj, pa ajde. Ima super frizerku u komšiluku. Izlazim iz 29-ke na pretposlednjoj stanici, još uvek pod utiskom kolica. Kad tamooo.....
Ljudi stvarno nisu normalni šta sve ne ostavljaju po kontejnerima i oko njih. Ubeđena sam da to možeš da vidiš samo u našem gradu. Vadim ixusa i.....
U poslednjem trenutku trke za ulazak u parlament uključena je još jedna partija, potvrđeno je u Republičkoj izbornoj komisiji. Izazvavši potpunu pometnju u protivkandidatskim izbornim štabovima, do sada široj javnosti nepoznata partija prednjači u trci za poslanička mesta, pokazuju najnovije analize agencija za ispitivanje javnog mnjenja. Ambiciozna partija i njena liderka Kosmogina nametnule su se biračima jakim programom, originalnim rešenjima i naprednim idejama. Jasan koncept zaštite i odbrane prava naroda, etničkih manjina i manjinskih zajednica, hrabrost i inovativnost, precizno definisani programski ciljevi, strategija razvoja, okrenutost i ekspanzija ka svetu, osnovni su parametri ove nove avangardno-liberalne reformističke struje.
PARTIJA NARODNIH PIČAKA
(u daljem tekstu PNP)
Slogani i parole od kojih su se orili ceo Topčider i Košutnjak, bili su:
PIČKA JE SVET!
PIČKOM U EVROPU!
PODRŽI PIČKU!
PIČKA BEZ GRANICA
– ŠILJI DALJE!
NA TVOJOJ STRANI - PIČKA!
Manifest PNP-a je knjiga «Gotovo je sa stidom – jedna politička životna priča» Anje Mulenbelt (The Shame Is Over, A Political Life Story by Anja Meulenbelt) izdanje Feministička 94, Beograd 2000. god.
Narodna Pička u parlamentu je jedini spas ovog naroda. To je politika nenasilja, bliskosti, truda, maksimalnog radnog učinka i zadovoljstva u privatnom, porodičnom, društvenom i državnom sektoru. PNP u parlamentu garantuje blagostanje i preporod na ekonomskom, socijalnom, kulturnom i duhovnom planu. Ne zaboravimo istorijske tekovine naroda, setimo se odakle smo potekli i gde su nam koreni. Ne zaboravimo istorijske greške i krenimo putem svetlosti i ljubavi, putem kojim se ređe ide, a kojim nikada nismo ni pokušali. PNP garantuje svom biračkom i boračkom telu doživotne beneficije, kao što su pravo na slobodu, pravo na rad, na izbor, na različitost, na versku i rasnu pripadnost, na multietničku, multikulturalnu i multiseksualnu zajednicu. Statutom programa su ukinuti pravo na mržnju, vređanje, primenu sile, lažne optužbe i zabranjena je praksa ružnih reči i vulgarizama, kao i bahato ponašanje. To je politika trajne miroljubive koegzistencije, rezistencije i sve bolje egzistencije na globalnom planu. PNP insistira na humanosti i zaštiti životne sredine, a vera u ljubav, seks i obrazovanje, kao osnovne životne vrednosti i potrebe, su u prvom planu. Kultura, umetnost i nove tehnologije, takođe.
Biračko telo PNPa su svi ljudi dobre volje bez obzira na pol, uzrast, obrazovanje, versku i nacionalnu pripadnost, kojima je stalo do bolje budućnosti kroz promene i reforme. Prepustimo Pičkama u parlamentu da kažu šta misle, da iznesu svoj program, uđu u skupštinu i skupštinke odbore. Smisao života je sadržajniji uz Pičku. Pička govori univerzalnim jezikom i ceo svet je razume.
http://images.artnet.com/artwork_images_140199_189366_marina-abramovic.jpg
http://images.artnet.com/artwork_images_139663_385252_marina-abramovic.jpgPIČKOM U BOLJU BUDUĆNOST!
ŠILJI DALJE!
Zahvaljujem Rass-u za fotografije s PNP mitinga i izvinjavam se što mu se nisam odmah zahvalila.
Izronila je odnekud polako se probijajući kroz gužvu na dens podijumu, fiksirala me užagrelim pogledom na ivici ludila, a onda mi je jednostavno prišla onako znojava i pijana, s praznom pivskom flašom u ruci, osmehujući mi se zavodnički, uhvatila me oko struka i krljnula mi jezičinu sve do krajnika.
Bilo je tri ujutru i taman sam mislila da krenem kući s te sjajne pederske žurke gde sam bar 3000 kalorija otopila uz divlje disko remikse, gde su momci skockani ko kolači u vitrini, mirišljavi, mišićavi, iščupanih obrva, kvalitetnih makeupova, a lezbe sve neprivlačne, zdepaste bučice u farmerkama, polućelave, tetovirane, s maljama pod pazuhom, smrde na pivčugu, a pirsingovane ko bodljikava žica. Žasu!
Mala nije za bacanje, pomislim, pa joj to i kažem, a ona opet Krk! Jezik! Zavrtelo mi se od trenja njenih besramnih sisurina po mojim rebrima, pokretne burgijave jezičine u ždrelu, njenog svežeg orbit daha i krofnastih oblina. Oniža jeste al jaka, čvrsta i glatka, a i drska, ko poručena, a ruku na srce ni ja nisam bila baš trezna.
Možda je sve ipak bila samo opsena. Kad sam se iskobeljala iz njenog stiska da bih došla do daha, rekla je «Ja sam Liza!», a ja ću na to: «Vidim, al nemoj da me smaraš ako ništa ne nameravaš, ide mi se odavde, pa makar i s tobom. Ako ispunjavaš dva uslova, no sumnjam...» dodadoh cinično, mrtva ozbiljna i stroga.
Prenu se ona, pa upita Koja? a ja ko iz topa: «prazna gajba i kola, pod jedan i pod dva da budeš gola, ništa više!» Vidim ona zatečena, malo raskrečena i podbočena, gleda me, merka i odmahuje glavom u neverici. Ona zacokta c.c.c. pa tutnu ruku u prednji džep farmerica, izvadi svežanj ključeva, zazvecka mi ispred nosa njima kao lancima i reče: «Krenimo onda!»
Jedva je ubola ključ u bravu, još teže rikverc, okrznusmo betonsku žardinjeru, ja se već pokajala, vidim, pijano čeljade, da vrag ne nadvlada, ali kud sad da vrdam iz auta, a i usput mi. Nekako se isparkirasmo, nema nigde pubova, nigde žive duše, vozi ko luda, vadi malu flašicu iz džepa, stavlja pod nozdrvu i pita «Oćeš malo?», ja omirišem i zgrozim se, kao da ne znam kako popers zaudara i udara, vratim joj s gađenjem na licu, prekorivši je konačno, samo sa jednom mišlju «koj kurac mi je ovo trebalo? bolje da begam na vreme, sutra se ionako ničeg neće sećati, a možda baš i zato...» Uzbrdo je krenula pod ručnom dva puta, jednom se nabila na ivičnjak, spržila klapne, al dođosmo nekako do Neimara očas posla, taman kad sam džoint bacila kroz prozor koji mi je dodala, ta glupa mala drogirana krava. I još me sve vreme putem ubeđivala kako je prošle nedelje položila vozački, a ja nisam htela da verujem u to. Onda mi je rekla da se taj značajan događaj desio baš na njen osamnaesti rođendan, a ja sam izašla iz auta i pomislila da zapalim, ali ipak to nisam učinila. Delovala je starije.
«Izvini, ali ja moram prvo nešto da obavim!» reče mi otključavajući vrata stana, kad zalaja ogromna crna džukela i baci se na nas u predsoblju, nju liže, mene bije repom, frka me spopala, al nemam kud, pitam «Šta?»
- Da izvedem Paka, da se ne popiški na tepih, nisam od juče dolazila, moram... jadničak! Hoćeš sa mnom? – pita.
I šetale smo njenog kera Neimarom, ko dve gluve kučke, Liza i ja u osvitu dana.
Ponovila je da nije lezbejka jedno dvesta puta, a ja je tešila «ok, ni ja isto! keve mi!» al nije vredelo. Nismo se uopšte dodirivale, malo je posrtala jer je bila pijana, a Pako je veselo trčkao između nas, ali je samo mene gazio po lakovanim baletankama i mlatarao repinom po mojim kolenima, ko namerno. Ne znam zašto bar tada nisam zamakla iza ugla? A mogla sam.
Kad se vratismo u gajbu posle pola sata, imala sam puno naručje belih jorgovana iskidanih u obližnjem dvorištu, cela kuća je zamirisala, a ona reče «ja ću da se tušnem, hoćeš sa mnom, ili me sačekaj desetak minuta?»
U njenoj sobi je vladao haos. Bacala je prnje sa sebe u jedan ćošak na gomilu, skidala se bez ustručavanja, a ja sam stavljala jorgovan u teglu i piljila u nju, dok je ona pričala o Paku i njegovim probavnim problemima, napolju je svitalo, u sobi je mirisalo. Telo joj se belasalo, siske su joj poskakivale kao baloni i bile su toplije od šolje nesskafe koju mi je pružila. Njenim ogromnim bradavicama sam masirala svoja nepca, pa sam je ujela za bedro, šljapkala je po dupetu, i uštinula jako za izbrijanu picu koja je na mene ostavila napaljiv utisak najfinijeg šmirgl papira. Njena beličasta put se mreškala i titrala pred mojim očima i stapala sa obzorjem neba koje je neumitno nadiralo u sobu, kroz prljavu čipkanu zavesu, a cica joj je bila isto tako jedra, kao i njena usta što su bila vlažna.
Pako je s dosadom zevnuo i zacvileo par puta reda radi i lego ispod dvoseda zadovoljno, olakšanih creva. Gledao me ispod svojih psećih obrva ravnodušno na pola oka, a ja sam bila srećna što nije s mržnjom i što mi nije blizu.
Što je više dnevno svetlo ulazilo u prostoriju, njenu sobu, sve više sam osećala nelagodu. Dok sam završavala kafu, ona se tuširala. Tražila sam uzrok zašto se sve neprijatnije osećam. Ne samo što je kafa bila pregorka, nego je i cedevita bila pretanka, a pred očima su mi nejasni obrisi sa zidova sobe postajali sve jasniji i na moj užas sam shvatila da se na mene sa postera keze Britni Spirs, Agilera, Šakira, Džastin Timberlejk i Bil i Tom iz Tokio Hotela. Mene spopade neki užas, bolje rečeno paranoja ali je dostojanstveno sačekah da izađe iz kupatila, a onda sam, nemam pojma zašto rekla: «Sad moram i ja u kupatilo, sačekaj me desetak minuta!» A Liza, sva hepi, rifrešovana, uz mirišljav oblak kupke od kokosa, iako još uvek nesigurna na nogama, priđe cd plejeru i reče mi značajnim tonom: «A sad, samo za tebe!», pusti Avrilicu i izvali se na krevet s najnedužnijim glupkastim osmehom na usnama, a ja izlete iz sobe i utrča u kupatilo da povratim onu kafu i cd-vitu iz sebe. Možda me je i čula.
Grickala sam nokte i pljuckala u lavabo. Nisam se kupala, samo sam malo krpom obrisala što sam uneredila pored wc šolje i molila Boga da se probudim iz košmara. Ali prozor kupatila je bio premali i previsok da bih se kroz njega iskrala, jer je njen stan na drugom spratu. Posle cele večnosti provedene u kupatilu, dok sam gledala svoje krvave oči i pomislila da u ogledalu nazirem obrise mister Hajda, dok sam pušila cigarete jednu za drugom, možda deset ili ne znam koliko, minuta i sati, shvatim da je napolju uveliko svanulo jutro puno sunca i da mi postaje zagušljivo.
Ustala sam sa wc daske na kojoj sam sedela, ispljuskala lice ledenom vodom bar sto puta i krenula u najvećoj tišini napolje, do njene sobe, na prstima. Vrata su bila poluotvorena, a na krevetu je ležalo neko dete blesavo, golo, sa ogromnim sisama koje je spljoštilo šakama, kao da se stidi, usnulo.
Pomislim u sebi, pa nisam bre ja toliko naopaka, držim valjda i ja do sebe, nekih morala i skrupula. Ona Avrilica je i dalje vrtela... a ja posegnem za mojom tašnom, dohvatim se mog canona, nečujno na prstima priđem i okinem, nasumice, bez blica, iznad njenog lica, onako, ne znam zašto, valjda da imam za uspomenu, i tiho tiho unazad, dok me Pako ispratio veselijim pogledom, do glavnih vrata, pa trk niz stepenice, dva sprata, pa na vazduh ko riba na suvom, pa niz ulicu, džada... bre, od prošle nedelje do dana današnjeg ne mogu još da se oporavim.
Od tada više nikud ne izlazim.
Draga Gospodjice Kosmogina,
Moje ime je Slobodan,pola srbin pola francuz,advokat, 33 godine,1m85 visine,75 kg, zelene oci, zene kazu veoma sexy i atraktivan(bio sam foto model 7 godina) ali sam i veoma potcinjena, mazohistichna i iskusna osoba.
Ukoliko ste zainteresovani, trenutno trazim strogu Gospodaricu ili par za dugorocno ropstvo (bazirano cak i na ugovoru)kako bih kompletno pripao svojim buducim vlasnicima ali i da zivim svoju pravu prirodu roba.
Do sada sam sluzio 3 Gospodarice:1 u Engleskoj i dve u Francuskoj.
Mogu da budem koriscen kao kucna pomocnica (ciscenje kuce, masaza-pohadjao sam kurseve tako da sam odlican maser,kuvar,objekat za mucenje, licna i javna kurva, kao i objekat za slikanje i filmove(kao sto rekoh bio sam model 7 godina).
Moja buduca Gospodarica takodje moze da iskoristi cinjenicu da sam medjunarodni advokat i da govorim 4 jezika.Takodje, moja bivsa Gospodarica me je izdavala svojim prijateljicama i parovima u cilju svog finansijskog benefita.Nisam bi-sexualan, ali sam spreman da zadovoljim i muskarce zarad zadovoljstva svoje Gospodarice.
Ukoliko ste zainteresovani, za postenog, dobro izgledajuceg roba koji je spreman da sluzi molim Vas da mi odgovorite.
Unapred hvala na Vasem vremenu
rob Slobodan
Bravo medeni, cestitka na slobodi!!!
Neosporno imas i literalnog dara.
Ako sve ovo nije provocation, pricaj mi jos nesto o sebi.
Kad bi se mogli videti?
Nisam shvatila koliko placas? Moje vreme je dragoceno a usluge skupe.
Bacicu te u okove, lizaces mi cipele, sibacu te do krvi, videces zvezde i pakao, traziti milost i krkljati JOS JOS JOS
gutaces moje bale, uriniracu ti na lice,
u tvoj
Moraces da iznajmis najbolji apartman najskupljeg hotela, ili cu te odvesti kod mog bivseg muza, ali nedotibog da vidis vraga tog... platice nam debelo, a tebi stostruko naplatiti, pusice ti se dupe od njega danima, a ja cu imati jos jedan hit film na crnom trzistu. Ne brini, sredicu te tako da te ni rodjena majka nece prepoznati.
Dodji mi u krilo gushterchicu, da ti pokaze Madam sta je surova zbilja
zabavnija od dnevnika, parlamentarnih izbora i modelinga zajedno.
Hajde jos koju rec napisi srce, tvoj predlog me je zasvrbeo. Rintanje po kuci, kuvanje, masaza i unosno podvodadzisanje, ne mogu nikog ostaviti ravnodusnim. Razmenicemo iskustva najdivnijih igara koje masta moze osmisliti, nad kojima bi se i De Sad postideo,
jer ti to volis, i ti si to trazio!
Ne znam jedino da li je sta ostalo od ustedjevine modela,
i kako napreduje advokatska karijera?
Radujem se unapred
tvoja odana Uciteljica i Gospodarica bez skrupula
Expert for Female Domination, BDSM and Mistresses controlling and punishing
Lady Kosmogina
