Moja velika akcija osnivanja raznih saveza, klubova, društava, NGOova, fondacija, političkih stranaka, partija, sekti, građanskih asocijacija i humanitarnih institucija je u punom zamahu, jer je to sad vrlo u modi, a Net trpi svašta.

To mi okupira većinu vremena pa se nikad ne osećam beskorisnom, a raznorazne funkcije, ma kakve bile, doprinose divnom subjektivnom osećaju značajnosti, često i neophodnosti, a još češće nezamenljivosti. Od funkcija glava ne boli, a baška što se nikad ne zna koliko para može iz svega toga proisteći.

Ljudi se očas (pro)nađu negde, inkorporiraju se, udruže, prihvate te prvo kao istomišljenika, brata po ideji, blizanca po stavu, a potom i kao lidera, gurua, pa i božijeg glasnika i poslanika. Ljudi su skloni poistovećivanju, hoće da se zajedno bore za iste ideale, da su u istoj struji, da promovišu zajedničku istinu i uverenja. Forsiraju istu emociju, čvrste principe i odmah vide šansu za povezivanjem, agitacijom, konsolidacijom, zajedničkim zalaganjem i ulaganjem u više ciljeve, i očas se neka kinta tu nakupi, pa makar to bilo dovoljno samo za bedževe, nalepnice, blokčiće, po koji plakat i izlazak u medije.

A počesto se desi da nešto iz zajedničke kase pretekne i u moj džep, pa ruku na srce, eto još jednog razloga i potrebe
za novim društvom miomantiaša, miopatičara, hiropraktičara, dokoličara, agorafobičara ili stroboskopičara...
za novom sigurnom kućom – nezbrinutih bubašvaba i prestrašenih pacova, napaćene pernate živine i gladnih goluba preletača...
za novim bratstvom – bekrija, zanatlija, dementnih intelektualaca, bivših sportista alkoholičara, prirodno ćelavih, neprirodno maljavih, prerano impotentnih, preterano indoletnih...
za novim klanom – agresivnih džeparoša, promuklih pevača, obogaljenih navijača, povampirenih udbaša, nakurčenih dizelaša i kojekakvih budalaša...
ili bar za novim fan klubom obožavatelja Šake Polumente, Nedeljka Bilkića, Ive Robića etc...
– da ne dužim priču, koga interesuje popis svih mojih dobrotvornih i zlotvornih društava, ustanova, klanova, agencija i klubova, nek mi se obrati naknadno! Dostavljam uz garanciju da će za svakog da se nađe ono pravo.

Kakogod-da-bilo, nedavno sam, posle dužeg premišljanja, osnovala Društvo kamenih faca - DKF. Dosadilo mi je da se baš svaki put kad osnujem neku asocijaciju, ljudi javljaju u tolikom broju, odmah plaćaju članarinu, zovu telefonom, pitaju gluposti, traže žiro račune, nameću se, dave, pričaju svoje tužne životne priče, pa sam poželela da osnujem društvo u koje niko neće da se učlani, da ne moram više da se bakćem sa tolikom administracijom, transferima novca, žiro računima, pibovima, pinovima i pedeve-ima, da smanjim frekventnost i polako sve pare postojećih društava i organizacija prebacim u novoosnovano osiguravajuće društvo DDOR Kamene face - DKF, čiji sam jedini član i funkcionerka.

Ne vredi više tolikog truda, osilili se ljudi, hoće da se sastaju, vole uživo da pretresaju teme i dileme, forumi im nisu dovoljni, raspituju se za prostorije, adresu, moj broj lične karte i druge podatke... Ne znam više ni šta sam kome rekla, ni šta kome obećala, ni koga na koju adresu poslala. Mnogo sam se pogubila u birokratskoj šumi popisa i propisa. Javljam se na 28 mobilnih telefona, menjam glas, svaki put se drugačije predstavljam, kao sekretarica, čistačica, koordinatorka, mangulatorka,  član upravnog odbora, vd direktora... poludela sam načisto, oću da puknem, ne vrede mi organajzeri, noutbukovi, akauntovi, ni provajderi. Zakuvalo se načisto. Postalo gusto.

I osnujem ja tako DKF, donesem statut, izglasam pravilnik, sprovedem mere, zaštitim autorska prava, obezbedim legitimitet, zauzmem se za dignitet, verodostojnost, originalnost i zakonsku regulativu... kad ono... ne lezi vraže!
Navalili ljudi sa svih strana.
Hoće da budu kamene face.

Greše svi oni koji misle da je to restruktuirana omladinska društvena igra popularna 90-ih kad igrači sede u krugu stola, zavrte položenu flašu, pa na kog pokaže grlić boce, taj silazi pod sto i ispod stolnjaka oralno zadovoljava prisutnog po svom izboru, koji ne sme ni jednim jedinim izrazom na licu da pokaže koliko mu to prija ili ne. Moraš da ostaneš lica kamenoga dok ti neko po međunožju gmiže, dok ti fafa, bali i liže. Najgore je kad te neko iz ko zna kojih pobuda zgrabi zubima za jaja, a ti ne smeš ni da trepneš ni da bekneš, jer ćeš momentalno pod sto, na njegovo mesto. Taj klub sam odavno ugasila mada je donosio enorman profit, ali kad sam shvatila da grlić boce nikad ne upire na mene, baš kao ni u ruletu što nemam sreće, dosadilo mi. Nije teško bilo biti skamenjena faca, ali šta su mi dole ispod stolnjaka radili paceri i antitalenti bolje ni da ne pričam, krajnje destimulativno, bruka jedna. Povukla sam se iz opticaja i stvar prepustila mojim menadžerima, ali se ipostavilo da oni ne razmišljaju mnogo o parama, već se uglavnom grebu za pušenje, što je krajnje neprofesionalno za takvu funkciju, pa sam prekinula lanac klubova, jer ima i boljih vidova obrtanja flaše, pardon - kapitala.

U mom DKFu su mnogo zajebanija pravila. Kad jednom postaneš kamena faca i učlaniš se, nema predomišljanja i nema ispisivanja. Potpisuješ da ti je faca kamena do groba, da na njoj nema mimike, nema osmeha, nema grimasa, mrštenja, niti ikakvih emotivnih refleksija i reakcija, nema kijanja i kašljanja, nema suza, niti radosti. Faca ti ostaje nepromenjena u svim prilikama i situacijama.

Kad si sam i kad nisi i bilo gde da si i bilo s kim da si i bilo kad da si, kamena faca je tvoja trajna dužnost i obaveza. Kad ti komarac sleti na čelo i sisa ti krv, kamena si faca. Kad ti otac umre, kamena si faca. Kad umireš od zloćudne bolesti, kamena si faca. Kad umireš od gadosti, kamena si faca. Kad te napusti ljubav, kamena si faca. Kad te načepe u autobusu, kad te pretuku silosi na ulici, kad ti otmu novčanik, kad ti sruše kuću, kad ti ubiju decu, kad ti zariju nož u leđa, kad ti stave muda u procep, kad te bace na robiju, kad te hrane govnima, kad ti klještima čupaju nokte na nogama, kad ti vrelim žigom prže kožu na leđima, kad te maltretiraju, kad te sabotiraju, kad te karaju protiv tvoje volje, kad te obmanjuju, lažu, mažu i cede ko krpu, kad te tretiraju ko morona, sole ti pamet, teraju na izbore i zavijaju u crno... kamena si faca.

Kad si na svadbi i u kafani, kamena si faca. Kad diplomiraš, kad ti se rodi dete, kad postaneš tetka, dobiješ neočekivano unapređenje ili nasledstvo iz daleka, kad dobiješ milionče na lutriji, kad ti Cigani sviraju na uvce, kad gledaš gluposti preko youtube-a, kad pratiš blogove, kad te zaprosi najveća ljubav u tvom životu – kamena si faca. Jednom postao, zauvek ostao. Kamena faca je strašno teško biti. Zato niko ne sme, niko neće i niko ne želi. Osim mene... i ponekog zabludelog očajnika.

I kako onda ja zarađujem na konto svega toga?

Prilikom učlanjenja i potpisivanja ugovora, od predsednice (mene) odmah dobijaš na ruke 2.000 evra u kešu, kao poklon-podršku. Ali, pre toga malo bolje pročitaj statutna pravila... ne do ti Bog da se još koji put razveseliš ili rastužiš. Samo se osmehni ili namršti, pa ćeš videti kako pljušte kazneni penali i obeštećenja koje osiguravajuće društvo DKF od tebe naplaćuje, u slučaju ne daj Bože nekakve grimase, čak ni u snu... Moji agenti te uvek budno prate ko CIA, vade aparat i uslikaju te, čak i kad iz kuće izađeš na sunce i zažmirkaš od jake svetlosti. Svi tvoji organi su za života zaveštani i donirani DKFu, i onda lagano ostaješ: bez jednog bubrega, bez jetre, bez kose, zuba, očiju, delova mozga, jajnih ćelija, kostiju, bez drugog bubrega, kože i krvi... a do smrti ima još mnoogo mnoogo... a malo malo, licem ti prodje bolni grč, dok ležiš u mojoj klinici, kad analgetici popuste, sevne blic, a ti se pitaš zašto ti je sve to trebalo, zbog tričavih dva soma jurića, i opet seva blic, a nisu paparaci.

Do daljnjeg sam mirna. Kamena faca - srca kamenoga. DKF je zakon! Glasajte za DKF i ništa vam se ružno ne može dogoditi, baš kao ni lepo! Mir i spokoj vladaju u ovim sferama, i totalna harmonija – bestežinsko stanje. Tu je sve čisto i jasno, pravno i zakonski regulisano, i ide ko podmazano.

Doduše, ima još nekih prisajedinjenih članova, vrlo uvaženih i poštovanih, ali to su samo počasni članovi, jer su već odavno mrtvi i posthumno su registrovani. U DKFu nema razlike između živih i mrtvih, jer su svi besmrtni - besmrtniji od kamena. Preživljava se već nekako, sa ovim naivnima što se učlanjuju pošto poto – ko grlom u jagode. Sirotanovići.

Ali ovo nije nikakva reklamna, a još manje politička kampanja!

Ne navlači se! Duša nema cenu! Mi smo jedno veoma seriozno društvo koje se striktno drži normativa i pravila, a za emocije ne daje ni pišljivog boba.