O LIŠEROVOM COLOR TESTU

 
Na samom početku razvoja živog sveta, životnu aktivnost, diktirala su dva faktora van njihove kontrole a ta dva faktora jesu dan i noć, svetlost i tama. Noć je donosila sitauaciju u kojoj je svaka aktivnost prestajala, čovek se povlači na drvo ili u pećinu, uvijao se krznom radi zaštite od hladnoće, i čekao zoru. Dan je bio vreme za potragu i prepoznavanje hrane zaliha namirnica ili lov. Noć je sa sobom nosila pasivnost, smirenje i usporeni metabolizam i žlezdanu aktivnost. Dan je pojačavao aktivnost, ubrzavao metabolizam, pojačavao žlezdanu aktivnost i obezbedjivao energiju i stimulaciju. Boje koje su asocirane u ovakvim stanjima bile  su  tamno-plava boja noći /mir i pasivnost/ i svetlo-žuta  boja dnevne svetlosti /nada i aktivnost/. Veoma je važno naglasiti da su one kontrolisale čoveka pre nego što je on mogao da uradi sa njima /recimo danas/. Stoga se one opisuju u testu kao „HETERONOMNE“ –one koje regulišu spolja. Tamne boje nas prinudjuju da prestanemo sa aktivnošću i nameću nam mir, dok svetle boje dozvoljavaju da se aktivnost odvija ali ne prisiljavaju. Za primitivnog čoveka aktivnost se svodla  na lov i napad ili su njega lovili i on se branio od napada. Prva aktivnost je usmerena na osvajanje i sticanje a druga na samodržavanje. Spoljne akcije napada i osvajanja univerzalno su predstavljene crvenom bojom samoodržanje komplementarno crvenoj, zelenom bojom. Kako su čovekove akcije bilo napada /crvene/ bilo odbrane /plava/ bile pod njegovom kontrolom ove boje se nazivaju „AUTONOMNIM“ ili samoregulativnim. Ona je istovremno „aktivna“ dok je odbrana „pasivna“.  
 
Eksperimenti na ljudima, u kojima je zahtevano da posmatraju psihološki čistu crvenu boju u različitim vremenskim intrevalima pokazalo se da ova boja ima odlučujuće stimulativno dejstvo na nervni sistem – krvni pritisak se povećava, ubrzava se disanje i ritam srčanih frekfencija. Znači crvena boja je uzbudjujuća – posebno na simpatikus granu VNSa. Slično podvrgavanje plavoj boji dobiven je suprotni efekat – krvni pritisak pada, otkucaji srca i disanje se usporavaju, plava dakle ima „smirujući“ efekat i to preko parasimpatikusa druge grane VNSa. Autonomnog vegatitivnog nervnog sitema.  
Cenralni nervni sitem kontroliše fizičke i senzorne funkcije koje se odvijaju na nivou praga svesnosti ili iznad njega dok AVNS kontroliše one funkcije koje se odvijaju van naše volje ili ispod praga svesnosti. I upravo stoga moraju funkcionisati na automatskoj samoregulacionoj osnovi. Otkucaji srca, disanje, varenje i rad visceralnih organa odvija se u senci izvan svesnog napora organizma /osim ako niste fakir/ jer oni dugogodišnjim vežbama uspevaju da uspostave kontrolu nad navedenim procesima/.
U opštem smislu Simpatikus preovladava pod uticajem uzbudjenja, naprezanja i povećane potrebe, Parasimpatikus – vraća organizam nakon stresa i dominira u uslovima mira, zadovoljstva, opuštenosti.  
Veoma je teško i danas odgovoriti na pitanje „kako vidimo boju“ ali su neka istraživanja npr. Hering  i njegova „teorija kontrasta“ uklapaju u objašnjenje kolor testa. Hering je primetio da „vizuelni purpur" - rodopsin sadržan u štapićima mrežnjače postaje bezbojan pod uticajem svetlih boja a regeneriše se pod uticajem tamnih boja. Svetlost ima kataboličko razlažuće dejstvo a tamna boja anabolično izgradjujuće regenerativno dejstvo. Prema istom autoru došlo se do zaključka da se isti efekti dešavaju sa crveno-zelenim i žuto-plavim rezultujući u „efektu kontrasta“ koji važi za sve boje u smislu njihove svetline i tamnoće.
Ako se sposobnost vidjenja novorodjenčeta razvija u redosledu najpre raspoznavanje kontrasta – zatim razlikovanje pokreta, pa oblika i forme  i na kraju razlikovanje boja sledi zaključak: RAZLIKOVANJE KONTRASTA je najraniji i najprimitivniji oblik percepcije.  
Kod čoveka složene interpretacije čulnih informacija se odvijaju u korteksu. Sposobnost za razlikovanje mirisa je takodje kortikalna funkcija dok bi smrad bila instinktivna reakcija. Znači obrazovaniji deo mozga korteks je zadužen za složeniju obradu informacija.  Vidjenje boja  po Bekeru, je u sličnom odnosu  prema primitivnijem delu mozga i prema korteksu. Impuls iz mrežnjače dolazi direktno do srednjeg mozga i do pituitanog sistema. Ova žlezda je endokrina i leži u blizini centra mozga i luči u krvotok važne hormone. ona je dirigent endokrinog sistema  a i kontroliše rast.
Razlikovanje i identifikovanje boja, davanje imena bojama i estetske rakcije su funkcije korteksa – rezultet su razvoja i obrazovanja a ne instikata. S druge strane instiktivne i refleksne vizuelne funkcije slede Bekerevu nervnu mrežu do primitivnog srednjeg mozga. delujući na principu kontrasta i utičući na fiziološki i žlezdani sistem na jedan način koji je do danas nepoznat.  
 
Ovo upravo kvalifikuje ovaj test ispravnim čak i kada imamo defektno vidjenje boja, tj. Slepila za boje, pošto je prihvatanje odredjene boje somatski uslovljeno od strane organizma  u smislu da li je njemu potreban anabolizam ili katabolizam.  
Ako organizam ima potrebu za emocionalnim mirom, fizičkom regeneracijom, ili oslobadjanjem od napetosti  ili stresa  on instiktivno bira tamne boje. Obrnuto, ako ima potrebu da troši energiju fizičkom aktivnošću, ili mentalnom kreativnošću instiktivno bira svetlu boju.
Da slepilo za boje nema uticaja na validnost testa dokazao je L.štajnke.
 
Važno je naglasiti specifičnosti Lišerovog testa, da bi bio validan on je na neki način ograničio izbor boja, sveo ih na minimalnih osam panela, i time je eliminisao estetske kriterijume za izbor boja i podčinio ih ličnoj preferenciji gde se nema potreba za uskladjivanjem jedne sa drugom  i podvrgavanje bilo kom reperu. U upustvu za izbor naglašava se da se biraju čiste boje bez mentalnih vrednosnih sudova, /bez asocijacija na haljinu, odelo, auto i slično/.  
Pun Lišerov test sadrži 7 različitih panela koji sadrže 73 kolor kartica i koje se sastoje od 25 nijansi i tonova i treba izvršiti 43 različita izbora. Ovakvi rezultati daju obilje informacija o svesnoj i nesvesnoj strukturi, o mestima psihičkog stresa, stanju žlezdane aktivnosti, i mnoge fiziološke informaije potrebne lekaru ili psihoterapeutu.  
Za ovaj kompletan test potrebno je 5-8 minuta i može ga zadati i obučeni tehničar ili medicinska sestra ali tumačenje punog testa zahteva obuku i psihološki uvid zato test o kome pišem je verzija sa jednim panelom  od sedam a ona je tzv. „osmobojna“ . Drugi naziv je „Brzi test,“ ili „Kratki lišerov test“. Mada je slabiji od punog testa on ima značajnu vrednost na otkrivanje aspekata ličnosti i ukazuje na mesta fiziološkog stresa.  
U Evropi lekari koriste ovaj test kao pomoć u dijagnostici pošto je ustanovljeno da se STRESOVI često pokazuju  na Lišerovom testu dugo pre nego njihove fiziološke posledice postanu očigledne. Stoga test pruža neuporedivi „sistem za rano upozorenje“ za oboljenja izazvana stresom u njihovim ranim fazama – poremećaj rada srca, cerebralni napadi, poremećaji gastrointestinalnog trakta.  Ovde se sadrži i teška mogućnost validacije ovakvog testa  jer u validaciji nije primenjena njemu svojstvena metodologija a to ne može biti statistička metoda već nešto kao studija slučaja.
Lekari danas nemaju mnogo vremena za dodatna dijagnostička sredstva van onih koja upotrebljavanju, ali ovim testom uz obuku tehničara mogu identifikovati mesta stresa za dalju obradu.  
Dr J. Erbsleh koristi test sa sestrama u porodilištu, sekretarica u izboru kadrova,  Test produbljuje lekarevo razumevanje pacijentove ličnosti i pomaže objektivnoj proceni a istovremeno humanizuje odnos sa pacijentom, jer pacijent nije samo njegova bolest već ličnost, ljudsko biće koje ima problem i nosi sa problemom.  
Obzirom na njegovu laku i efikasnu upotrebu preporučuje se u obrazovanju /Karlhajnc Flehinghaus/, u etnologiji /H-KlarH i N, Dietschy/, religijsko-psihološkim eksploracijama /Bokslag/, gerontologiji /Bokslag/, u bračnom savetovalištu Canziani/, kadrovske usluge, profesionalna orijentacija, kadrovski izbor, u privredi i industriji /u Londonu/, J.Scoot.