Psihološki blog https://www.blogoye.me/jungovac/ sr Sat, 18 Jul 2026 17:47:29 +0200 BlogOye!                   DNEVNIK PSIHOLOGA   17.2.1997         Ona Mi. pokušava da objasni i sebi poreklo sna i smrt ptice koja je došla kao crni konjanik iz bajke. Neko je isekao njeno malo srce od koga sada teče moćni Dunav razdvajajući pesmu, jednu od mojih bolesti, i borovu šumu na obali preko koje je neko bacio parče čarobnog plavetnila. Inače, ona je uvek radila drugo, pa onda opet drugo sve dok ne bi došao taj dan. Taj dan je došao prema tragičnom scenariju u vreme moje percepcije kraja koji je retko tragičan objektivno ali kakav je po neke ljude ne može se dovoljno reći. Čak i anticipacija, nerazgovetan odblesak, jeka u izmicanju od onog prvog uvek donosi jetkost i gorčinu usamljenog pogleda. Kao kadar filma, kao nedovoljan obrok od prefinjene hrane gde svaki deo stvara i čini kontinuitet i kako Biblija kaže u kraju je sadržan početak.         U takav jedan zalazak sunca iznad moćne reke, na ivici puta pojavila se misao i pitanje da li se može leteti zazidanih krila. Sve je to bilo zapisano na nekim fišecima na pergamentu i bačeno pored Mrtvog mora da bi ga 2000 godina kasnije, ili bar 7000 godina, našli ovčari. Ni danas u njih niko ne veruje kao uostalom i u ono o čemu govorim. Ali ono što se tada dogodilo otvorilo je grobnicu nepokretne i ne previsoke planine. Kako je to bilo kada vreme zastane.         S jedne strane sitni staklasti talasi iz beskonačnog početka Fisona, na drugoj strani srećni grobari koji su otkrili zastajalište jednog moćnog naroda sa dušom od blede nežnosti mamutske kosti. Mamuti naspram tišine i tek negde daleko oni koji su ovde mogli opstati.         Bila je to neka harmonična, isuviše tiha uhu, jeka kao eho lovaca i hajkača na neku divlju zver u obliku konjanika koja luta pre stizanja na vrh planine ispod srpastog i mladog meseca u povoju. Zatim se spušta ptica sa krilima gavrana, nadkriljuje slomljeni obelisk i iz reke i njene moćne dubine izroni biće sa likom ribe, široko otvorenim ustima. Na obelisku pripovedač sa violinom zatalasa vazduh prošlosti svirka obavi reku, nebo, i vodeni prostor do samog dna duše.         Sve više se proredjuje vazduh, u stomaku se pokreće glad a negde daleko u domovini gavranova krošnja jablana se pozlati kao zapaljeni plamen. Oni koji su ovde mogli opstati u životu, Živeli su sa jetkim bridom na dlanovima od topline osvajača bez milosti. Ovaj osećaj su imali samo jednom u životu i to na kraju ili početku. To je osećaj zalogaja koji znači život i smrt istovremeno. Ustvari strah tada nije ni postojao kao činjenica. On je tek kasnije u svom divljem tempu sa oštrim kandžama krvoločne zveri zasedao za postavljeni sto.         Tada je uzimao svoje ozdravljujuće piće. Piće za prvi put. Vredna romana. Roman vredan života. Život ravan čudu.         Ako se dodirnu usta ribolikog bića, oseća se ukus, tok priče korak po korak. Opipljivost ljudske priče. Most na kome se sedi sa pokvašenim nogama u vodi. To može da naljuti roditelje. To može da skvasi kratku haljinicu i duge prste noge. I čudo počinje.         Trebalo je saznati šta to riboliko biće, jede, šta pije, kakve pantalonice nosi, da li se kupa svake nedelje ili svakog dana, da li sluša Mocarta, Rahmanjina, Baha ili rokenrol muziku? Kakve slučajne razgovore vodi, da li sanja nebo u boji ruže ili ljubičice. Koja mu je omiljena boja koja ga otkriva? Tome treba dodati i razne trice i kučine iz slučajnih razgovora prolaznika kraj reke ili psovku alasa.         Za trenutak plavetnilo neba se premešta i ispred reflektora zamenjuje mesto sa rekom. Planina se uvrće u cviljenju stena i boji vetra. Kreće se bez uzimanja daha. Sva od plave pene i zelenog osmeha.         Iza zuba sa unutrašnje strane vatre oseća se ukus i dodir škrga zalutalog Klena. Ima li šta nežnije od bola izvora? I ptica lepo zapeva ali umine. Ispod kože od alabastera ostaje sjaj okca mindjuše, koja se može kupiti samo u petak na pijačan dan medju cigane. Cvet niče u vazduhu. Zemlja ne može da izda otvaranje vrata. Šta je to što tako lako goni na pesmu? I pesmu i tugu! I to što smo voleli dokle se smelo i trebalo po priči i zakonu. Sve je to bilo prirodno jer je postojalo kao jedna i jedina mogućnost.         Priča postepeno dobija sopstvenu snagu i našu nemoć da joj se odupremo. Polako teku sekvence nevinosti, velikodušnosti, podrške za otudjeno i uprljano, učas i olakšanje a sitni detalji ispunjavaju dugo pripremane uloge pojačavajući sve što se pomene. Postajem svestan stegnutog grla, crvenila na vratu, vlažnostl otvora na licu, upotrebne vrednosti slučajnog i namernog čuda. Osećam da razumem govor reke zavešten kletvom i lelekom. Moje te srce ne može izdati, može samo tvoja pesma srndaća koji mokri do kože silaze na reku. Znam da negde tvoja krv pokušava da oponaša vodu izvan moga daha. Od tog osećaja svet je većito pravio modele sa nekim krstom i na njemu mladim čovekom. Stalno mu upućuju molitve za iskupljenje, ali on ostaje tamo u svojoj gordosti i tišini bezvremnog.         Sa brda riče jelen. A tvoje suze drhte na livadi pred jutarnjom svetlošću zvezde. Tama porumene od stida i sidje dublje dole na reku. Uplakane device mašu s jedrenjaka koji zamiče u ždrelo klisure. Bude se šumske zveri da proslave nepogodu i belinu tela koju pružismo kao žrtvu. Okolo zriču bašte, tajni pčelinjaci zuje prema najsvetlijoj zvezdi, a dvokolice sunca ližu uz brdo prema umešenom prvom hlebu u zoru. Stada ptica prilegla tek koji tren na razvigornom vetru, podižu vratove i okreću pogled na presne usne koje očekuju da ih zapljusne svetlost svica. Razbuktava se vatra u trouglastom svitanju, ispod kolibe, te razbistri i ojuži, kako bi zasvetlucale reči koje prvi put govorim i koje ti prvi put čuješ.         Gde ste gradinari božiji, u koju ste se vrbu nad rekom okrunili. Zar ne čujete riku brdskih srndaća boli iznad brda od soli i mesecom ko mladim lovcem na ptice.         U tren i beskonačnost reda uleće strašna konjica sa vatronošama i plamenim mačevima. Zaustavlja se umorni razboj i tkalja obara glavu pred besnim rikom sna. Ispred konjanika jaganjci blejeći izbezumljeno beže i usput na svoijim paperjastim runima odnose nedozrelo voće iz voćnjaka. Na tvojoj vreloj sisi zveknu dukat još nepronadjen na ovom vilajetu. Krhki most kičme savija se i škrguće pred oružjem konjanika. Matica reke se približi zenicama i nevidljivi lovac na bisere zaroni u prozorsku prazninu. Preko zenica rešetke i teški sindžir za robove kojima sam te hteo da zaključam.         A onda se budim tih i prazan i hvatam ravnotežu zuba da izgovorim ono što se neda. Ukus ribe mi ne dozvoljava ni reč više, ni reč manje. Pluća narasla kao dulek posle kiše.         Sve češće mi se prisniva koliba kraj Dunava sa devojčicom u kutku bosih nogu, koja niže na crvenom končiću moje davno izgubljene osmehe i kao hladne belutke baca u usta ribolikom biću iz moćne dubine.   11.3.             Sve je nestvarno i tako i diše. Zid Golupca pristaje uz tebe. Ispražnjeni Jug i posvećeni prsti tvoje ruke. Jedino je srcu oduzeta rasejanost i vedrina predhodnih dana. Šta si to radila u to popodne, sama. Kada pogledaš dole užasava te dubina i bolna nepetost iz donjeg stomaka probija se do mozga. Ali samo gore, gore i jođ više gore. Mali i jedva primetan galeb sa Fisona, gore u visini, zanese se, prestade sa mahanjem i strmoglavi se bespovratno sa nebeske školjke u tvoju ispruženu ručicu. Bi čudo kako se samo tako smanjio taman da pokrije tvoju malu ručicu. Instinktivno sam strahovao za život tog mladog bića. A njih sam ja plašio. Plašila ih je njihova instinktivna ljubav, prema letenju, prema nepoznatoj opasnosti visine i dubine duše, predela koji su oivičeni razumom i mišljenjem. Priroda od njih više ništa nije ni zahtevala, sem bolnih uspomena nasuprotnih svetova - dubine i visine. Oni kao uostalom i ti, nisu osećali tugu niti pak radost. Život je onakav kakav mora da bude. Svakim činom upravljao je nagon, nagon za održanjem vrste i nagon za održanjem jedinke. Ogromne sive kamene gromade razdvajale su ih od tebe i nas. Došli su na svet u jedan olujni Mart, dok su sivi i prazni dani, jedan za drugim prolazili po ustaljenom redosledu. Najpre ponedeljak, pa utorak pa tako sve do nedelje. Najtužniji je bio petak. Dok se završavao u jednoj sobi nalik hotelskoj sobi sa brojem 104, sledio je jedan užasan hor sa drugog sveta, gde su suve trave i gomila drveća krile svoje korenove.         Išta je to što je na nogama izdužilo kosti, isteglo kukove, produžilo nadlaktice i to samo toliko da ne dohvate visinu unutrašnjeg enterijera. Svi oni koji su plašljivo virili u noć nisu primetili belinu na prozoru. A morali su to da učine iz protesta bar protiv sebe. Zemlja se tada okretala unazad da bi mogla pred očima da pukne ravnica i nepreglednost mogućih rešenja. Napred su glad, izgnanstvo, nepregledna stepa i sezona lova. Dakle sve što oplemenjuje i daje smisao kao snovidjenje.       Ivica zemlje sa strane puta za konjanike, ispunjena je gustom šumom visokim stablima sa začaranim parazitskim biljkama na sebi. Imele su okupirale trenutak zastoja u razvoju visine i tu su crtale linije, linije života, dubine, čvora, horoskopske znake i kvadrate i trouglove savršeno zatvorene.    13.3.               U ovaj isti dan stigle su ciganske čerge u vreme novih lutanja, vreme rastanka, vreme sažaljenja, iako je svako imalo svoj put. Zadržavam dah da mi sa njim ne izlete ptice neselice u daleki zov prirode ka neminovnom kraju. U sebi sam predosećao da će se krila polako otvoriti i u jednom zamahu uteći u poznati let, let za one koji žive na granici čuda i loma. Iznad majdana koji zjapi poražen polako se hvata omaglica od prolećnih priča ispričanih kao san. Narandžasto-žuta lopta ničice pade pred velikim gradom snova. Ispusti iz sebe krik i bez zastajanja se preseli u procvetale ivičnjake šume na horizontu, da bi se zatim brzo udaljile sa horizonata u male svetlucave kristale zvezde. Tad obično ne bude nikakve muzike već samo harmonično bezglasje. Tišina i zvuk pljeska jedne ruke. Pesak, neožaljen, neopevan, neotudjiv ledeći prži mišice i sluzokožu usne. I težak erotični naboj ispuni prostor dozivanja. Nekadašnja postojanost je odjurila poput konja niz prašnjavu ulicu, ostao je samo vonj na znoj, krv, okov i reku pored ciganske šatre. Melodija za melodijom suši grlo. Nesvestica užasava svojom neumoljivom dubinom, a iznenadjenje daje samom sebi zamah. I ona žena sa očima deteta, rasla u mom vrtu, Šćućurena pred instinktom života i daha, uz stenu podno planine sa razapetim čeličnim tetivama. Zakrivljen prostor probijaju sićušni biseri krvi sa ramena, isisani i smrvljeni medju zubima, padaju ko melem na ispupčeni i uski zid srca, grčeći se prepušta svetlini koja sa visine uleće u uzbudjenje prvog leta nakon nepovratnog pada. Da li će usamljeni gavran krenuti na put povratka svojoj domovini? Domovini u kojoj žive sirotinjske lampe, večita beznadežnost, sujeverni mali ljudi nalik pticama, ili još gore prema vrhu planinskog prevoja, izmedju kojih zastaju oblaci od umora i sunce u svojoj besnoj jarosti ili mesečina od dukata još nepronadjenog na njenoj levoj i desnoj sisi.   21.3.            Pustite me na miru. Ostavite me u miru. Ostavite svoje kape, šešire, i svoje marame. Radije bih da govorim o geometriji koja ubija. Njeni noževi seku bez ožiljka. Tiho i u miru. Ta žena sa očima deteta podala se vetru. Dali će je odneti vetrovi sa tugom bez porekla. Dali će je ostaviti pred šatrom cigana. Da je usvoje drvoredi pod kojim će kriti oči dok ne odrastu. Pretvaram se u drvored i srećan sam. Godinama sam ubedjivao sebe da je protok vremena besmilen. Da duga nije tako obojena, da noć nije tako teška. Da godine ne moraju da hodaju do iznemoglosti. Da dan ne mora da se završava svetlošću već mrakom i sumnjom. Da je noć višanja za onu stranu ratnika. I da ne verujem da ova noć može jednostavno da ode negde. Toliko sam umoran. Umara me misao iz čela. Ne znam dali nekome treba moja misao iza čela. Skoro će April doneti olovne ptice nesanice. Pokušaću da te večeras oblikujem od srebra, voska i pepela. Pesak bi da raznese ptice i odvrati vetrove na drugu stranu. Na ono drugo što ti uvek radiš. A na ramenima več osećam kako ptice dišu i kako im se skupljaju krila i obrve od uzdaha. Na putu pored reke čekamo petu noć ti i jedna noć teška sa punom senkom. Na raskršću stoji lepa i mlada ciganka. Nabubrela od južne pesme. Pošla bi nekuda prema onom ko ima veliko čelo i staru violinu sa ciganskom dušom. Ako podje na jug može umreti od tuge pred pesmom od starog vina i krčme pored puta. Ako podje na sever srešće duše udvarača koji su već odavna umrli za njom. Ako podje na zapad usahnuće česma pored puta, jedina u kraju. Ako podje na istok, ta lepa ciganka, puna vrele krvi, bojim se za nju. U svaki dan će joj uletati ptice u zenice, sa strunama rastegnutim izmedju nje i običnog života. Strašno se bojim, ako bi pošla bilo kuda i bez reči. Moja pesma - moja bolest je i jedini lek za nju i doći će na njenu sahranu kada bude umrla u narandžastom odelu ljubavi kao neznanac i umesto molitve i cveća na grob će zasaditi četrdeset i pet uzdaha. Od uzdaha će iznići veliki, lepi i crni cigani koji će pevati svake noći i svakog dana pred izlazak sunca a iza njih padaće po putu narandže. Sahraniću je tamo gde će iz nje nići samo ljubičice i dva tri nevena. Zatim ću doći u ravnicu sa slomljenim rukama, da motrim na njena dva bresta izrasla nad glavom kako mi cede srce u zamasima pred vetrom. Pesma, jedna od mojih bolesti će prestati da bude lepa.   11.04.         Prvi put mi je sada svejedno, da li ćemo se sresti. I ne pitajš{ta nas je dovelo, ovde pred vrata sa krilima polomljenim. Izdala nas je pesma. Vraćali smo se a nismo se vratili, odlazili smo a nismo otišli.         Raskršće i noć iznad raskršća. Ni na jednu stranu trag. Oni koji su zakoračili - otišli su. Drugi još nisu stigli. Tamo levo je još neka raskrsnica, kao sveti krst sa Gospom, ali se jedva i vidi. Desno raskršće koje se samo oseća kao neodlučnost. Naslućuje se potraga za čistom rečju. Noć. Tiha, pred oluju. Oluje nije. Ispred i iza ogoljen pesak, prekriven samo svojom čistom bitnošću. Tananom žućkastom crtom, odvojen od bitnosti noći. Neba nema, samo njegova gola nepodmitljivost. Neko treba da dozove. Naslućuje se spremnost. Izmedju slutnji je vreme nevidljivog. Zov prolazi kao vizija vrh crnih valova mraka. Ali mrak krvari i ne raspoznaje se zov, samo morao bi da je tu. Ogromna praznina, divlja i ne meni suprotna. Bespokretna. Beskonačna. Praznina noći i peska. Izlazim iz sebe u peščana korita, suvih reka, avanture reke, reke koje su mogle biti i koje su bivale. Divna je veza izmedju neba, reka i detinjstva. U slici peska što mi pritiska nogu, oživljavam mirise i domamljujem ih. Reke spavaju i ćute dok se u čempresima lome vetrovi i životinjski kidišu u polje ispod sebe. Pesak se rasplinjuje, ruši. Nebitan je. Neopravdano je postojanje peska i mirisa. Ostaje samo eho dalmatinske klape sa razvalina porušenog grada. Ničeg što bih osetio kao oblik. Hoću da se prokažem i izdam rečima. Izgovaram se, da bih se uverio u svoju postojanost. Izmišljam svoje okamenjene ruke i opustošene oći. Unosim ih u svoju unutrašnjost s tobom, ženo sa očima deteta. U njima čaše dalekih trenutaka sa pticama neselicama. I vidim obrise majke nad gradom od soli i zemlje gde goni večernje planine i divne brdske srndaće. Bezgranična ljubav peska i noći prazni već puste ulice u meni i briše životinjske likove od kamena. I osećam da ne mogu biti ni uzrok ni posledica samom sebi. Ko zna koji put survavam se u pesak koji me ispija od lika i smisla. Više ni izmišljanje nije moguće. Sve se tragično i nevidljivo rasplinjuje u pesak tamu i raskršće. 25. Bor - koncert.         Posle ovoga nema ništa. Jednostavno ništa kao i nigde, kao bez ičega, kao bez sebe, kao bez vida, sluha, oseta dodira. Verovatno isto kao i na samom početku. Pre rodjenja. Znači li to da se više puta radjamo i uvek ponovo nakon svakog boja u kome izgubimo glavu ili predjemo crtu sa one strane očinjeg vida. Tanku crvenu nit koja razdvaja dva sveta. U jednom u kome smo zgusnuti do bola i drugom gde smo razredjeni opet do bola.         I opet drvoseče sedaju za panj tek oborenog drveta. Ostalo drveće stoji unezvereno i gotovo pitomo čekajući svoj red. Da li drveće kune ili blagosilje drvoseču? Njegovu koru probijaju sićušni biseri biljne krvi. Krvava oluja opseda krvne sudove ljuta na njihovu tvrdoću kojom joj kvare izgled mekog, fino talasatog i blago gorkog. Na vrhu drveta izbija zvuk violine i vuče negde unazad sokove koji ističu sa panja roseći ga kao krv žrtve temelje buduće daljine i visine. Na ražnju se peče jagnje prvenče. Ponelo je prvo djurdjevdanski venac, zatim venac od ujedajućeg čelika i na kraju venac od vatre. Prošle noći sam ga sanjao i otada ga ni u snovima nije. Slučajni saputnik po bolu. Iz guste šume prhnuće sekire s grane na granu narušavaju beskonačni mir i unose pometnju u ono neodredjeno:”Jebeš ga takav ti je život". Kao da držiš zdravicu, očekuješ opomenu iznutra koja će ti reći koje puteve treba spomenuti a koje zaboraviti.         Pre hiljadu godina sedeli smo ovde za ovim panjem. Sada oni sede u nama. Jedu beli sir, i tamni hleb od kukuruza i nekih lekovitih trava. Odande, čudno, svi dolaze plačući. Sa suzama kao u klovnova. Jašu ne belom konju, posedaju oko vodenice i kamena igraju neke čudne igre belo i crno, i zatim prozebli čobančići sakupljaju koru od vrba sa svirala koje izgradiše. Kad bih pogledao to s brda činilo bi mi se kao privid. Ovako odavde sve je jasno. Kakva lepa ljudska nesmotrenost. Sastaju se i rastaju bezobzirno. Kao jutro sa danom i veče sa nevidom. Oni su odsjaj jedine zvezde koja nije sumnjiva u postojanju i sigurno još nije umrla pa da se vidi samo njen odraz. Ona je izistinski tu. Kojom li to igrom obaraju baš ovo drveće ne neko drugo lepše ili tužnije. Kada se ujutru probudim nestaće te slike. Sigurno će nestati kao da je nije nikada ni bilo. Mislite da će se neko setiti toga. Možda neka budala kojoj se od jabuke čini zvezda. Neznam kakve ja veze imam sa ovim. Niti mi je drveće rod, niti sam u kakvoj vezi sa sekirama. Možda me samo njihova vruća pogača mami mirisom i ja bih da utišam taj žagor u meni. Evo ići ću gologlav do kraja života. Evo odričem se svetla zvezde i sunca. Neka mi ostane samo mesec i njegova toplina. Eno zvezde na nebu odričem je se. Nije mi ni po čemu rod. Danas niko ne veruje i njih a i u mene uostalom.         Oči koje ne mogu da se kreću postaju zmijske. One su suprotne proleću. Okrenute su ka sebi nemaju nikakvu utoku u drugu reku. Istovremno i počinju i završavaju se tu. U njima samo iznenada blesne slika mog doma. Sami smo sa svojim licem koje pati. Čelo ko vetrometina blešti i odbija svaki zvuk. Na čemu ćeš prepoznati svoje srce. Tvoja želja se pomera ka budućnosti glave - zemlja se radja iz njenog tamnog i nedokučivog svetla.         Jagode rastu na snegu Aprila. Bolan sam od dima iz kuće koje nema više. Gle kako mi mravi sele ognjište iz kuće. U neki tajni vrli svet. Još vlada zima ko neka ukradena crepulja hladna i neupotrebljiva za pečenje hleba. Misliš li na izdaju. Misliš li na reči zvonke ko kapljice tvog slatkog mleka koje nisi podarila životu. Na ova razbacana polja vidiš li kako posrće Dunav, nekad tako moćna voda. Baštama se prikradaju buldožeri i prete. Moja majko mrtva od ovog bola ima li većeg barem u pesmi. Kako sam brzo izgubio moć govora, Gospode. Hvala ti!   2.06.             To je jednostavno noć koju ne treba prespavati. Zamisli, Ti dolaziš u prostor mog nerva. Kao dobro staro leto. Četrdeset sedmo ili dvadeset šesto, nije važno! Krv zlatnog cveta Omana do ispod same duge sa maksimalnom ljubičastom bojom i kiša kao nežni i plahi djavo, ko dobra pesma, slivaju se u zenice jedne ptice koju hoću da poljubim srcem. To je tako jednostavno kao najlepša vatra koja je zapaljena odozgo s neba i odozdo iz samog središta zemlje. I ako su nervi kao zategnuti luk odskaču kao i boja trešanja sitnog ploda iz voćnjaka moga oca. Noć pred vodenim svetom dohodi mi u posetu. Mislio sam da bi to moglo biti tvoja izdaja ali nije. Ostala si tu. Zgusnuta ko kap mleka na vrhu nabrekle dojke leta. Sa zapadne strane otvara se nebo i moja lobanja i opet cika, vriska i huk konjanika, pored puta na livadi pred samim ponorom. A gore nebo koje guta izdaju o najmladjim letačima na svetu. Kako to da osim straha da te ne povrede ne čuješ i istinu koju izgovaram, tečno, lako, bez uzdaha - kako to da je bilo budjenje to što te probudilo. Glas mi je sirov ko ljubav vuka a isto tako i nežan ko peteljka trešnje koja se čudi svemu što se dešava. Možda to ti ponovo dolaziš u našu šumu s one strane neba. Prošli smo ispod duge zagrljani i promenili pol. Zatim nas privodi platnu i crtamo sliku, najlepšu sliku koju smo ikad mogli zamisliti. Ne vidim koja je razlika izmedju slike i tebe i mene. Kao da neprestano zaboravljam da kažem glavnu misao a bez ikakve potrebe da to sakrijem. Kao uostalom i ti. I onda ja po redu govorim: Dali mi prvo veruješ da vidim upravo samo tebe, da si to upravo ti i niko drugi sem tebe. Moraš da veruješ u to da bi prošli na drugu stranu kojoj inače i pripadamo s onu stranu noći višanja. Hteli su da mi poseku trešnju i onda bih bio najnesrećniji penjač koji ne može da dohvati najzrelije trešnje na samom vrhu Omana. Možda sam hteo da nekoga zamolim da mi je poseče pa da posle nekih godina zažalim gorko što mi se želja ispunila. List odredjen za pupoljak ipak ne pristade da padne u vodu jer zna da ga ništa više ne može vratiti na granu. Niko to nije ni video sem onoga koji razumeo u vrste pogleda.         Zadrhta srce od Tebe, zadrhtaše noge i vrhovi prstiju na čelu, preko koga ti urezujem krst u sećanje. Odviše si lepa i pomalo tečna, te su mi potrebni veliki sudovi krvotoka da te zahvatim, ali su dovoljni za tvoju samoću. Kako se slučajno dan otvori sa nekim ogromnim prostorima za vid i sva čula koja mogu dodirnuti boju ljubičastog ćilima beskraja. Sva vrata i prozori su toliko svetli da ptice jednostavno moraju da kruže nad njim. Pogledaj, žive ptice, sa vidom punim zasenjenog sveta. Nebo posrebreno vrelim dahom a iz njega niče mesec i potraga za lepotom zlatne prašine nad četinarima. Svaka zvezda - jedna istorija milijardu godina pre nestanka, još vidljiva prošlost. Svaka zvezda jedan otvor na nebu i jedna pesma koja otvara ponoć psa koji zavija u čežnji. Pod nagim grlom zalutao djerdan vila. U očima se svet svršava. Jesi li tu pored trava. Jesi li tu to Ti ili neko.         Zašto ja uvek najlepše reči govorim o smrti? Prvo mi reci jesi li se vratila?              Sredina Jula.         Naleglo podne na poljanu i reku Dunav. I senke pobegle pod drvećem. Presušila reka do samog Dunava a od nje samo prokletsvo da nemate gde da se sakrijete kada budete tražili školjku koja vam je jedino potrebna. I ako je sve tu bez svedoka prijatelji i pobijene zveri odbijate da mislite o bilo čemu sem školjke. Užasno brzo shvatate da ste budni ali i dalje žmurite svojim odraslim očima i otvarate velike dečije oči prevelike za glavu starca. Ti mi govoriš kuda da gledam da ne bih video to što je vidljivo. Ti i voda, ruke i talasi, noga i belutak veliki ko žablji pogled. Rasprostiremo svoju kožu na pesak ogoljen stidom. Tvoja belina ribe i školjke obasjava i blešti ko mesečina uhvaćena u vrbaku tek na zahodu. Tražimo tajm-aut na krilima vilinog konjica. Tu sve zastaje kao dah. Jeli moguće da vilin konjic ubija komarce. A ja ne misleći o tome zaranjam ruku u pesak moćne reke i tražim tvoju malu školjku. I stvarno tu nije jedna već njih tri. Ali samo jedna je tvoja. Tvoja školjka od prilike kada si imala šesnaest meseci. Imala je flekicu u donjem desnom uglu. Kao ustajalost iz neke predhodne reinkarnacije. Inače je bila raskošno bela na svetlu sunca koje osvetljava jedino Karpate ispod kojih žive demoni nesvesnog sveta. Gledam u svoj časovnik koga odavno nemam i ne vidim da se vreme pokreće već sam užasnut time što stoji tu pored mene. Nagovaram ga da se pokrene. Bila si tako mila ali jesi li značila nešto vremenu. Osećam da se uokolo šunjaju nevidljivi zečevi i srne. Osećam strah u grlu od njihove percepcija lovaca koji su tu i malo dalje. Kao da je svuda zasejan barut koji može svakog trena u eksploziju. Pravim se kao da tra`žm nešto od zapisa na pesku. Ti sa sebe skidaš sve moguće maske i odlažeš na vrbu koju ostajem da čuvam. Moraš da se okupaš i pokvasiš po svaku cenu svoju kosu, glatkoću bedara. Moraš, kažeš da pokažeđ dukate sa dojki suncu, reci, čak ljudima sa druge strane reke, preko granice države. Ja odvraćam poglede od tebe. Jurim im u susret sa tojagom iz dunavskih vrbaka, da se pobijem sa njima. Tvoji oblici otvoreno koketiraju sa stilskim figurama koje svetlost i voda mogu da učine dostupnim oku, mirisu, jeziku. Osećam kako plačeš i kaplješ ko pukotina ispunjena peskom iz koje ističe peščano vreme. Neznam zašto neprekidno vezujem pertle sa svojih cipela. Same se odvezuju po redosledu, leva pa desna pa opet leva pa desna. Ko još ide u svatove praznog lica?               14.09. 1990. Susret na dan artiljerije         Sada se jedna druga ljupka paradigma može otkriti u didaktici ukomponovanoj u narativnost reči. U sledu koji ionako neko ili niko ne kontroliše, niti čak proverava da li su živi. Otkuda sada Ti B. I šta će ti taj maslačak u ruci umesto olovke koja se očekuje, ili pincete koja je prilična tvom zanatu da čupkaš fine talase na pustinjskoj hridi. Misliš da saopštavaš mnogo što šta - koliko gusto i precizno, koliko razrovano i iskidano kao tekovina modernog odnosa prema srcu. Rezultat je uvek neočekivan - lava se stvrdne baš gde i ne misliš da bi mogla. Biologija je isuviše kruta - kažeš. Da, vidiš kako se diže i spušta čelo sa uspravnim crtama. Kao što i deca znaju da igraju igre i mogu da se opredele da neće više igru već ozbiljnost. Same frizure na glavama su subverzivne i ako ne govore rečnikom iz hiljadu i jedne noći. Kao da si pred budilnikom u svojoj ličnoj i privatnoj istoriji, nezavisnoj od bilo čije. To što su nam instrumenti sa istim brojem žica i istim akordima može da znači mnogo i ništa. Ideje su uvek nepravilne. Možda su jedino dovoljni kao i njihova sitna uloga - potpala za vatru. Jedna stvar tu nije nikako dovoljno jasna: erotsko pucketanje butne kosti, primicanje obrva, skraćenje vruće distance uz pomoć reči. Ograničavaju nas interpunkcijski znaci. Tačka, dve tačke, navodnici, zarez, tačka i zarez, kao životni stil. I nikako nam nije jasno šta ćemo doživeti u sledećoj strofi ili iza sledećeg znaka uzvika. Jasno je da se može ispričati na stotine načina ali zapisati samo jednom jedini put. Ova umetnost je veća od života i života. Dakle slobodno udjite u virtuelni svet, disk je kopiran i bačen. Šizoidna sinteza virtuelnog i odistinskog. Neorganske genitalije u svojoj dvopolnosti odrekle su se svih do sada opisanih intelekualnih masturbacija i jebačine. Ispruži ruku iz oka i opipaj oblike koje možeš da podneseš na svom talentu. Stid ima svoje mesto samo izvan ovoga jer je umetnost veća od života a život manji od umetnosti za čitav život.           Tog jutra sa strahopoštovanjem i u naročitoj boji gledalo me je realističnije platno od slike na njemu, čak stvarnije od osmeha ljudi koji spavaju. Tražio sam Te svuda. Ja razumem govor reke. Razumem vatru fosfora. Moja krv ima samo jednu pritoku na geografskoj karti tela. U vazduhu oko reke su cvetovi. Ritual nam otkriva da neko muti vodu. I ako se svuda okolo sunčaju nagi belutci. Neko može da ozdravi iznenada - to si Ti. Pesma bi tada prestala da bude lepa i kao spokojstvo bi svratila u san dva svica. Možda je sada upravo jesen kada garež ćumura prlja odsev munja a iz zvonke pesme kovačkog čekića izleću rojevi varnica kojima se kiti Jovanjdansko nebo i padaju dole na tvoja bedra medju kojima spava neko zalutalo jagnje. Znam da ti je polizalo šećer sa dlanova dok je tvoj Dobrivoje pevao i orao brazdu na onoj strani sa koje duva južni vetar.         Sanjao sam da je proradila vodenica, kao u proleće do Maja, a umesto njenog žrvnja okreće se mesečeva pogača, a na belini čistog brašna večeraju golubovi onako lepršavo kljucajući zrnca bisera koji liče na prave zvezde a koje se vide jedino na Bogojavljanje u Januaru, bilo kog Leta Gospodnjeg, recimo 7617-tog.         Ajde da ti pogledam sudbinu na pupku. Šta piše - šta ti se sprema. Mogu i na tabanima da ti pročitam udes. Samo treba da držiš obadve noge visoko i šta ću ako mi pogled padne dole sve će se svršiti medju njima.     Sun, 10 Feb 2008 01:58:00 +0100 https://www.blogoye.me/jungovac/34247/ SLUGA MILUTIN   Jo{ malo i zaneme}u pred tobom Sluga Milutin kog si izmislila eto i odsekla mu ruke do lakata i vi{e u veliko nevreme oslepljeno leto   Kada je ugledao bar{un se~iva i pred slikom zaboravio da di{e Naslikana grana od biserne {koljke Nemo} mu je dala snagu da opi{e   Koja to nebiljka pesmu usvaja te nudi nepokret kao vrednost O stra{na i divna nebeska sliko Sluga Milutin ti nudi ~ednost   Ne vidi ne ~uje niti govori jedino te izmi{lja na svom ~elu I ti miri{e{ ko zadnja nada zamena za svetlost u tamnom predelu   Kao devoj~ica {to odlaze}' skaku}e s noge na nogu niz znane ulice Za pravac nezna pa je zapitala te Sluga Milutin pokaza na svice   Koliko je ~ekao Sluga Milutin da je zaboravio da se otrezni Tako mu kamen na ~elu izrastao od tolike ljubavi prema zvezdi       JERININ GRAD   Kle~e zidovi pred tobom kulo no} skriva i otkriva tajnu glave Ispunjava me `elja da opevam trave re~i nepojmljive za razum i ~ulo   To je sve ipak samo senke senka ko kratka ljubav a isuvi{e duga Oslu{ni kako peva prazna tuga o razboju koji je ostavila Lenka   No} suvi{e svetla za nameru kasnu od dragih predmeta i susreta ~ula Jao vreme stakla u vremenu kula obi~ne re~i pred tobom izgasnu   Sve postaje slabost {to je poznato pred cvetom pred kamenom i batom Istina govori jasnim pojem i satom ~uvaj predeo mramorja pred zlatom   Putuj dok jo{ ima{ kuda i ra{ta {to ne vidi{ tvoja je no} s nadom Tvoja zvezda no}as jedina nad gradom nebu tek rodjenom iz straha opra{ta   Re~i gorke upravo me se stide krvi moja mastilo bez no}i Divim se tvojoj ljudskoj mo}i da izgovara{ re~i koje se vide   Kako da sastavim sebe i tu`nu glavu kao trepavicu sa tobom klico i da ostanem na cvetu kao pti~ji let Moram li ti slomiti krila ptico Zapis o trbuhu i pupku jedne mlade, lepe, budu}e studentkinje psihologije i umetnosti   Ovaj tekst bi trebao biti pod cenzurom sa upustvom: Odobreno je za odrasle, pod uslovom da svi prizori pokreta u kojima se vidi pupak igra~ice budu izrezani. Ako se ne mo`e pokriti ode}om, treba da bude zatrpan draguljima ili nekom drugom vrstom egzoti~nog ukrasa. Naro~ito je svetogrdno ako plesa~ica mo`e da pokre}e svoj pupak - da se otvara i zate`e izvode}i lelujave pokrete. Takva sekvenca /~itaj: simbolizam otvora/ se mora rezati da nebi izazvala seksualnu histeriju gledali{ta. U ilustrovanim isto~nja~kim priru~nicima on ima eho i jeku genitalnog, mu{karac jezikom istra`uje pupak svoje partnerke - la`ni caruk u la`noj ik~ip-i. Ljudi, pogotovo `enski pol, skloni konteplaciji u pupku vide sredi{te svemira, oblik meditacije okrenut unutra /hasihasta - pupkogleda~/. Je li to poku{aj poni{tenja individualnog. Danse du ventre - trbu{ni ples - ima svoju opipljivu istoriju. Oni koji u to ne veruju unapred su izgubljeni. Postoje tri glavna pokreta: izvijanje, vrtnja i me{anje. U izvijanju karlica se trza napred, vrtnja je okretanje karlica, a me{anje se sastoji od valovitog gibanja mi{i}a u podru~ju trbuha, uklju~uju}i ve{tu kontrolu mi{i}a. Prva dva pokreta su svakida{nja - tre}i je profesionalan. Sva tri su deo aktivnog seksualnog pokreta. Po~etak pokreta je u haremu, za one koji se seksualno dosadjuju. Mlada `ena, gore navedena - seda podvijenih nogu na izvaljeno telo gospodara harema, ume}e u sebe caruk i zatim zavodni~ki izvija telom da bi ga dovela do orgazma. Specijalnim pokretima karlice i stezanjem abdominalnih mi{i}a da bi se masirao caruk gospodara. Ovo se naziva plodna masturbacija. Vremenom se pokreti `enske karlice razvijaju u vizuelnu igru za nadra`ivanje i uzbudjivanje pre samog svr{etka. Osobodjene dodira s tromom telom gospodara radnje su mogle biti preuveli~ane i u~injene ritmi~nijim. Kad se doda muzika onda to postaje ono o ~emu govorimo. Ovde nije umesno govoriti i o umetnutoj simbolici porodjaja i plodnosti, pa to i ne}emo. Dodato je: da je naglasak na odr`avanju ~ilosti i dobre forme. Trbu{ni ples je oblik le~enja napetosti i depresije. To kru`enje bokovima, ritmi~ko uzdizanje karlicom, lelujavo okretanje karlice, udarci gornjim delom bedara, treperenje stra`njeg dela kolena, trzaj bokovima i devino ljuljanje - je lek. Jeli lek? Tue, 29 Jan 2008 20:41:00 +0100 https://www.blogoye.me/jungovac/33093/