O LIŠEROVOM COLOR TESTU
Na samom početku razvoja živog sveta, životnu aktivnost, diktirala su dva faktora van njihove kontrole a ta dva faktora jesu dan i noć, svetlost i tama. Noć je donosila sitauaciju u kojoj je svaka aktivnost prestajala, čovek se povlači na drvo ili u pećinu, uvijao se krznom radi zaštite od hladnoće, i čekao zoru. Dan je bio vreme za potragu i prepoznavanje hrane zaliha namirnica ili lov. Noć je sa sobom nosila pasivnost, smirenje i usporeni metabolizam i žlezdanu aktivnost. Dan je pojačavao aktivnost, ubrzavao metabolizam, pojačavao žlezdanu aktivnost i obezbedjivao energiju i stimulaciju. Boje koje su asocirane u ovakvim stanjima bile su tamno-plava boja noći /mir i pasivnost/ i svetlo-žuta boja dnevne svetlosti /nada i aktivnost/. Veoma je važno naglasiti da su one kontrolisale čoveka pre nego što je on mogao da uradi sa njima /recimo danas/. Stoga se one opisuju u testu kao „HETERONOMNE“ –one koje regulišu spolja. Tamne boje nas prinudjuju da prestanemo sa aktivnošću i nameću nam mir, dok svetle boje dozvoljavaju da se aktivnost odvija ali ne prisiljavaju. Za primitivnog čoveka aktivnost se svodla na lov i napad ili su njega lovili i on se branio od napada. Prva aktivnost je usmerena na osvajanje i sticanje a druga na samodržavanje. Spoljne akcije napada i osvajanja univerzalno su predstavljene crvenom bojom samoodržanje komplementarno crvenoj, zelenom bojom. Kako su čovekove akcije bilo napada /crvene/ bilo odbrane /plava/ bile pod njegovom kontrolom ove boje se nazivaju „AUTONOMNIM“ ili samoregulativnim. Ona je istovremno „aktivna“ dok je odbrana „pasivna“.
Eksperimenti na ljudima, u kojima je zahtevano da posmatraju psihološki čistu crvenu boju u različitim vremenskim intrevalima pokazalo se da ova boja ima odlučujuće stimulativno dejstvo na nervni sistem – krvni pritisak se povećava, ubrzava se disanje i ritam srčanih frekfencija. Znači crvena boja je uzbudjujuća – posebno na simpatikus granu VNSa. Slično podvrgavanje plavoj boji dobiven je suprotni efekat – krvni pritisak pada, otkucaji srca i disanje se usporavaju, plava dakle ima „smirujući“ efekat i to preko parasimpatikusa druge grane VNSa. Autonomnog vegatitivnog nervnog sitema.
Cenralni nervni sitem kontroliše fizičke i senzorne funkcije koje se odvijaju na nivou praga svesnosti ili iznad njega dok AVNS kontroliše one funkcije koje se odvijaju van naše volje ili ispod praga svesnosti. I upravo stoga moraju funkcionisati na automatskoj samoregulacionoj osnovi. Otkucaji srca, disanje, varenje i rad visceralnih organa odvija se u senci izvan svesnog napora organizma /osim ako niste fakir/ jer oni dugogodišnjim vežbama uspevaju da uspostave kontrolu nad navedenim procesima/.
U opštem smislu Simpatikus preovladava pod uticajem uzbudjenja, naprezanja i povećane potrebe, Parasimpatikus – vraća organizam nakon stresa i dominira u uslovima mira, zadovoljstva, opuštenosti.
Veoma je teško i danas odgovoriti na pitanje „kako vidimo boju“ ali su neka istraživanja npr. Hering i njegova „teorija kontrasta“ uklapaju u objašnjenje kolor testa. Hering je primetio da „vizuelni purpur" - rodopsin sadržan u štapićima mrežnjače postaje bezbojan pod uticajem svetlih boja a regeneriše se pod uticajem tamnih boja. Svetlost ima kataboličko razlažuće dejstvo a tamna boja anabolično izgradjujuće regenerativno dejstvo. Prema istom autoru došlo se do zaključka da se isti efekti dešavaju sa crveno-zelenim i žuto-plavim rezultujući u „efektu kontrasta“ koji važi za sve boje u smislu njihove svetline i tamnoće.
Ako se sposobnost vidjenja novorodjenčeta razvija u redosledu najpre raspoznavanje kontrasta – zatim razlikovanje pokreta, pa oblika i forme i na kraju razlikovanje boja sledi zaključak: RAZLIKOVANJE KONTRASTA je najraniji i najprimitivniji oblik percepcije.
Kod čoveka složene interpretacije čulnih informacija se odvijaju u korteksu. Sposobnost za razlikovanje mirisa je takodje kortikalna funkcija dok bi smrad bila instinktivna reakcija. Znači obrazovaniji deo mozga korteks je zadužen za složeniju obradu informacija. Vidjenje boja po Bekeru, je u sličnom odnosu prema primitivnijem delu mozga i prema korteksu. Impuls iz mrežnjače dolazi direktno do srednjeg mozga i do pituitanog sistema. Ova žlezda je endokrina i leži u blizini centra mozga i luči u krvotok važne hormone. ona je dirigent endokrinog sistema a i kontroliše rast.
Razlikovanje i identifikovanje boja, davanje imena bojama i estetske rakcije su funkcije korteksa – rezultet su razvoja i obrazovanja a ne instikata. S druge strane instiktivne i refleksne vizuelne funkcije slede Bekerevu nervnu mrežu do primitivnog srednjeg mozga. delujući na principu kontrasta i utičući na fiziološki i žlezdani sistem na jedan način koji je do danas nepoznat.
Ovo upravo kvalifikuje ovaj test ispravnim čak i kada imamo defektno vidjenje boja, tj. Slepila za boje, pošto je prihvatanje odredjene boje somatski uslovljeno od strane organizma u smislu da li je njemu potreban anabolizam ili katabolizam.
Ako organizam ima potrebu za emocionalnim mirom, fizičkom regeneracijom, ili oslobadjanjem od napetosti ili stresa on instiktivno bira tamne boje. Obrnuto, ako ima potrebu da troši energiju fizičkom aktivnošću, ili mentalnom kreativnošću instiktivno bira svetlu boju.
Da slepilo za boje nema uticaja na validnost testa dokazao je L.štajnke.
Važno je naglasiti specifičnosti Lišerovog testa, da bi bio validan on je na neki način ograničio izbor boja, sveo ih na minimalnih osam panela, i time je eliminisao estetske kriterijume za izbor boja i podčinio ih ličnoj preferenciji gde se nema potreba za uskladjivanjem jedne sa drugom i podvrgavanje bilo kom reperu. U upustvu za izbor naglašava se da se biraju čiste boje bez mentalnih vrednosnih sudova, /bez asocijacija na haljinu, odelo, auto i slično/.
Pun Lišerov test sadrži 7 različitih panela koji sadrže 73 kolor kartica i koje se sastoje od 25 nijansi i tonova i treba izvršiti 43 različita izbora. Ovakvi rezultati daju obilje informacija o svesnoj i nesvesnoj strukturi, o mestima psihičkog stresa, stanju žlezdane aktivnosti, i mnoge fiziološke informaije potrebne lekaru ili psihoterapeutu.
Za ovaj kompletan test potrebno je 5-8 minuta i može ga zadati i obučeni tehničar ili medicinska sestra ali tumačenje punog testa zahteva obuku i psihološki uvid zato test o kome pišem je verzija sa jednim panelom od sedam a ona je tzv. „osmobojna“ . Drugi naziv je „Brzi test,“ ili „Kratki lišerov test“. Mada je slabiji od punog testa on ima značajnu vrednost na otkrivanje aspekata ličnosti i ukazuje na mesta fiziološkog stresa.
U Evropi lekari koriste ovaj test kao pomoć u dijagnostici pošto je ustanovljeno da se STRESOVI često pokazuju na Lišerovom testu dugo pre nego njihove fiziološke posledice postanu očigledne. Stoga test pruža neuporedivi „sistem za rano upozorenje“ za oboljenja izazvana stresom u njihovim ranim fazama – poremećaj rada srca, cerebralni napadi, poremećaji gastrointestinalnog trakta. Ovde se sadrži i teška mogućnost validacije ovakvog testa jer u validaciji nije primenjena njemu svojstvena metodologija a to ne može biti statistička metoda već nešto kao studija slučaja.
Lekari danas nemaju mnogo vremena za dodatna dijagnostička sredstva van onih koja upotrebljavanju, ali ovim testom uz obuku tehničara mogu identifikovati mesta stresa za dalju obradu.
Dr J. Erbsleh koristi test sa sestrama u porodilištu, sekretarica u izboru kadrova, Test produbljuje lekarevo razumevanje pacijentove ličnosti i pomaže objektivnoj proceni a istovremeno humanizuje odnos sa pacijentom, jer pacijent nije samo njegova bolest već ličnost, ljudsko biće koje ima problem i nosi sa problemom.
Obzirom na njegovu laku i efikasnu upotrebu preporučuje se u obrazovanju /Karlhajnc Flehinghaus/, u etnologiji /H-KlarH i N, Dietschy/, religijsko-psihološkim eksploracijama /Bokslag/, gerontologiji /Bokslag/, u bračnom savetovalištu Canziani/, kadrovske usluge, profesionalna orijentacija, kadrovski izbor, u privredi i industriji /u Londonu/, J.Scoot.
Sledi – funkcionalnost boja.
U Lišerovom color testu „struktura „ neke boje je konstantna - ona je objektivno za svakoga ima isto značenje – npr. plava – mir, bez obzira da li mu se ta boja dopada ili ne. „Funkcija „ je s druge strane „subjektivan stav prema boji“ i upravo je i tumačenje ovog testa zasnovano na funkcionalnosti te boje. Tako već naveden plava može nekome subjektivno biti dosadna, ravnodušna, odvratna i td.
Birajući boje osoba stavlja na prvo mesto najsimpatičniju boju a poslednje izabrana boja izaziva antipatiju.
Tako u celom testu napred su izrazito simpatične, zatim, one koje se još uvek svidjanu, slede indiferenne i na kraju boje sa namanje simpatija.
Izbor se obeležava simbolima, plus, množenja, jednakoću, imznakom minus.
Prve dve boje pokazuju suštinski metod , modus operandi, osobe kojima se okrenula i koje usvojila radi ostvarenja svog cilja.
Izbor drugih dveju boja – ukazuje „u čemu se cilj zapravo sastoji“,
Izbor treće i četvrte dispozicije – izražava „stvarno stanje stvari“ ili način na koji osoba oseća da je gonjena da se ponaša.
Peta i šesta pozicija – ukazuju na sredstva koja osoba drži u rezervi i koje će nekada možda aktivirati.
Sedma i osma pozicija govore o nečemo od čega se okrećemo, posebne potrebe za koje postoji specijalni razlog zašto ih potiskujemo, potrebe koje su potisnute iz nužde. Ovaj deo testa govori o odbačenim potrebama, koje su frustrirajuće, i koje deluju stresogeno na našu životnu dispoziciju.
Uočljivo je da sama boja ne menja značenje, struktura je konstatna medjutim njena funkconalnost otkriva karakteristike ličnosti.
Tačno je da su karakteristike značajno uopštene alo pošto ih tumači obučeni stručnjak njemu je dato da obzirom na ciljeve koje želi ostvariti izvlači tumačenja iz testa.
Ovde nije kraj interpretacije testa već sada prelazi na drugi deo intrepretacija u detaljima. Ta interpretacija je vezana za položja boja koji je dat izborom ispitanika i odnosi se naročito na one boje su predstavnici posebnih psiholoških potreba. Tako se tumači da li boja tj. Psihološka potreba, koju ona predstavlja stoji tu kao normalna i ima sadržajno značenje ili stoji tu jer je kompenzacija tj. Zamena za neku drugu boju tj. Potrebu koja je odbačena, pa joj je funkcionalnost promenjena.
Da ne bih uticao na rezultate testa nakon čitanja ovih informacija mogu reći uopšteno još neka zapažanja. Jedna od boja predstavlja psihološku potrebu dubinu osećanja, druga, elastičnost volje, sledeća Snagu volje, zatim sledi sponatanost kao osobina, neke predstavljaju nagonske potrebe, druge su snage Ega, treće, predstavljaju metode kojima smo s okrenuli, četvrte - odnos prema okolini, prema drugim ličnostima, prema stvarima, prema sebi, i svojim potrebama.
Dve boje zajedno govore o subjektivnoj orijentaciji ili tzv. ekcentričnosti ili ekstroverziji. Neke naglašavju inicijativu u prisustvu drugih boja, dok ima boja koje uvek ispoljavaju inhibirajuće dejstvo na druge ili pak drugim bojama daju impulzivnost – neodložnost akcije. Neke od boja teže harmonizaciji, a druge kada su u blizini komplementarnih boja ukazuju na unutrašnje konflikte.
Neke boje – nažalost, ne bih ovde govoro koje, odbačene govore upravo o odbačenim ili stresogenim psihološkim potrebama koje nisu zadovoljene i koje ličnost pokušava da zadovolji na prisilan, ekscesivan ili frustrirajući način. Ili pak provociraju kompezatorne funkcije drugih psiholoških potreba što sve na kraju daje interpretatoru na znanje kako i na koji način pojedinac, ličnost pristupa životnim potrebama, kojim tehnikama se brani od frustracija a što je važno u kasnijem osvešćavanju obamnjujućih odbrana prevodjenjem u svesne oblike prevazilaženja disfunkcionalnih obrazaca.
Položaji odredjenih boja ukazuju i na PROGNOZU mogućih intervencija a što je najvažnije za ovaj test RANO UPOZORAVAJU na moguće devijantne oblike kompenzatornog ponašanja koje može dovesti do OZBILJNIH PSIHOSOMATSKIH OBOLJENJA pa i smrti.
Još jeda napomena, da test sam po sebi, samo ukazuje na neke elemente u strukturi ličnosti ali uz pomoć drugih testova tj. U bateriji testova koji daju izvrsnu prognozu za preovladavanje stresnih situacija i izgradnju novih oblika strategija, zaobilazeći već otrcane fraze lekara savetodavaca: Izbegavajte stres, klonite se neprijatnih osećanja, ne nervirajte se i slično. Test dobro diskriminiše i najmanju disharmoniju AVNSa, kao i emocionalost, ambivalenciju, konflikte, radnu prognozu, motivacione faktore i iscrpljivost na poslu.
|
| Vrati se na vrh |
DNEVNIK PSIHOLOGA
17.2.1997
Ona Mi. pokušava da objasni i sebi poreklo sna i smrt ptice koja je došla kao crni konjanik iz bajke. Neko je isekao njeno malo srce od koga sada teče moćni Dunav razdvajajući pesmu, jednu od mojih bolesti, i borovu šumu na obali preko koje je neko bacio parče čarobnog plavetnila. Inače, ona je uvek radila drugo, pa onda opet drugo sve dok ne bi došao taj dan. Taj dan je došao prema tragičnom scenariju u vreme moje percepcije kraja koji je retko tragičan objektivno ali kakav je po neke ljude ne može se dovoljno reći. Čak i anticipacija, nerazgovetan odblesak, jeka u izmicanju od onog prvog uvek donosi jetkost i gorčinu usamljenog pogleda. Kao kadar filma, kao nedovoljan obrok od prefinjene hrane gde svaki deo stvara i čini kontinuitet i kako Biblija kaže u kraju je sadržan početak.
U takav jedan zalazak sunca iznad moćne reke, na ivici puta pojavila se misao i pitanje da li se može leteti zazidanih krila. Sve je to bilo zapisano na nekim fišecima na pergamentu i bačeno pored Mrtvog mora da bi ga 2000 godina kasnije, ili bar 7000 godina, našli ovčari. Ni danas u njih niko ne veruje kao uostalom i u ono o čemu govorim. Ali ono što se tada dogodilo otvorilo je grobnicu nepokretne i ne previsoke planine. Kako je to bilo kada vreme zastane.
S jedne strane sitni staklasti talasi iz beskonačnog početka Fisona, na drugoj strani srećni grobari koji su otkrili zastajalište jednog moćnog naroda sa dušom od blede nežnosti mamutske kosti. Mamuti naspram tišine i tek negde daleko oni koji su ovde mogli opstati.
Bila je to neka harmonična, isuviše tiha uhu, jeka kao eho lovaca i hajkača na neku divlju zver u obliku konjanika koja luta pre stizanja na vrh planine ispod srpastog i mladog meseca u povoju. Zatim se spušta ptica sa krilima gavrana, nadkriljuje slomljeni obelisk i iz reke i njene moćne dubine izroni biće sa likom ribe, široko otvorenim ustima. Na obelisku pripovedač sa violinom zatalasa vazduh prošlosti svirka obavi reku, nebo, i vodeni prostor do samog dna duše.
Sve više se proredjuje vazduh, u stomaku se pokreće glad a negde daleko u domovini gavranova krošnja jablana se pozlati kao zapaljeni plamen. Oni koji su ovde mogli opstati u životu, Živeli su sa jetkim bridom na dlanovima od topline osvajača bez milosti. Ovaj osećaj su imali samo jednom u životu i to na kraju ili početku. To je osećaj zalogaja koji znači život i smrt istovremeno. Ustvari strah tada nije ni postojao kao činjenica. On je tek kasnije u svom divljem tempu sa oštrim kandžama krvoločne zveri zasedao za postavljeni sto.
Tada je uzimao svoje ozdravljujuće piće. Piće za prvi put. Vredna romana. Roman vredan života. Život ravan čudu.
Ako se dodirnu usta ribolikog bića, oseća se ukus, tok priče korak po korak. Opipljivost ljudske priče. Most na kome se sedi sa pokvašenim nogama u vodi. To može da naljuti roditelje. To može da skvasi kratku haljinicu i duge prste noge. I čudo počinje.
Trebalo je saznati šta to riboliko biće, jede, šta pije, kakve pantalonice nosi, da li se kupa svake nedelje ili svakog dana, da li sluša Mocarta, Rahmanjina, Baha ili rokenrol muziku? Kakve slučajne razgovore vodi, da li sanja nebo u boji ruže ili ljubičice. Koja mu je omiljena boja koja ga otkriva? Tome treba dodati i razne trice i kučine iz slučajnih razgovora prolaznika kraj reke ili psovku alasa.
Za trenutak plavetnilo neba se premešta i ispred reflektora zamenjuje mesto sa rekom. Planina se uvrće u cviljenju stena i boji vetra. Kreće se bez uzimanja daha. Sva od plave pene i zelenog osmeha.
Iza zuba sa unutrašnje strane vatre oseća se ukus i dodir škrga zalutalog Klena. Ima li šta nežnije od bola izvora? I ptica lepo zapeva ali umine. Ispod kože od alabastera ostaje sjaj okca mindjuše, koja se može kupiti samo u petak na pijačan dan medju cigane. Cvet niče u vazduhu. Zemlja ne može da izda otvaranje vrata. Šta je to što tako lako goni na pesmu? I pesmu i tugu! I to što smo voleli dokle se smelo i trebalo po priči i zakonu. Sve je to bilo prirodno jer je postojalo kao jedna i jedina mogućnost.
Priča postepeno dobija sopstvenu snagu i našu nemoć da joj se odupremo. Polako teku sekvence nevinosti, velikodušnosti, podrške za otudjeno i uprljano, učas i olakšanje a sitni detalji ispunjavaju dugo pripremane uloge pojačavajući sve što se pomene. Postajem svestan stegnutog grla, crvenila na vratu, vlažnostl otvora na licu, upotrebne vrednosti slučajnog i namernog čuda. Osećam da razumem govor reke zavešten kletvom i lelekom. Moje te srce ne može izdati, može samo tvoja pesma srndaća koji mokri do kože silaze na reku. Znam da negde tvoja krv pokušava da oponaša vodu izvan moga daha. Od tog osećaja svet je većito pravio modele sa nekim krstom i na njemu mladim čovekom. Stalno mu upućuju molitve za iskupljenje, ali on ostaje tamo u svojoj gordosti i tišini bezvremnog.
Sa brda riče jelen. A tvoje suze drhte na livadi pred jutarnjom svetlošću zvezde. Tama porumene od stida i sidje dublje dole na reku. Uplakane device mašu s jedrenjaka koji zamiče u ždrelo klisure. Bude se šumske zveri da proslave nepogodu i belinu tela koju pružismo kao žrtvu. Okolo zriču bašte, tajni pčelinjaci zuje prema najsvetlijoj zvezdi, a dvokolice sunca ližu uz brdo prema umešenom prvom hlebu u zoru. Stada ptica prilegla tek koji tren na razvigornom vetru, podižu vratove i okreću pogled na presne usne koje očekuju da ih zapljusne svetlost svica. Razbuktava se vatra u trouglastom svitanju, ispod kolibe, te razbistri i ojuži, kako bi zasvetlucale reči koje prvi put govorim i koje ti prvi put čuješ.
Gde ste gradinari božiji, u koju ste se vrbu nad rekom okrunili. Zar ne čujete riku brdskih srndaća boli iznad brda od soli i mesecom ko mladim lovcem na ptice.
U tren i beskonačnost reda uleće strašna konjica sa vatronošama i plamenim mačevima. Zaustavlja se umorni razboj i tkalja obara glavu pred besnim rikom sna. Ispred konjanika jaganjci blejeći izbezumljeno beže i usput na svoijim paperjastim runima odnose nedozrelo voće iz voćnjaka. Na tvojoj vreloj sisi zveknu dukat još nepronadjen na ovom vilajetu. Krhki most kičme savija se i škrguće pred oružjem konjanika. Matica reke se približi zenicama i nevidljivi lovac na bisere zaroni u prozorsku prazninu. Preko zenica rešetke i teški sindžir za robove kojima sam te hteo da zaključam.
A onda se budim tih i prazan i hvatam ravnotežu zuba da izgovorim ono što se neda. Ukus ribe mi ne dozvoljava ni reč više, ni reč manje. Pluća narasla kao dulek posle kiše.
Sve češće mi se prisniva koliba kraj Dunava sa devojčicom u kutku bosih nogu, koja niže na crvenom končiću moje davno izgubljene osmehe i kao hladne belutke baca u usta ribolikom biću iz moćne dubine.
11.3.
Sve je nestvarno i tako i diše. Zid Golupca pristaje uz tebe. Ispražnjeni Jug i posvećeni prsti tvoje ruke. Jedino je srcu oduzeta rasejanost i vedrina predhodnih dana. Šta si to radila u to popodne, sama. Kada pogledaš dole užasava te dubina i bolna nepetost iz donjeg stomaka probija se do mozga. Ali samo gore, gore i jođ više gore. Mali i jedva primetan galeb sa Fisona, gore u visini, zanese se, prestade sa mahanjem i strmoglavi se bespovratno sa nebeske školjke u tvoju ispruženu ručicu. Bi čudo kako se samo tako smanjio taman da pokrije tvoju malu ručicu. Instinktivno sam strahovao za život tog mladog bića. A njih sam ja plašio. Plašila ih je njihova instinktivna ljubav, prema letenju, prema nepoznatoj opasnosti visine i dubine duše, predela koji su oivičeni razumom i mišljenjem. Priroda od njih više ništa nije ni zahtevala, sem bolnih uspomena nasuprotnih svetova - dubine i visine. Oni kao uostalom i ti, nisu osećali tugu niti pak radost. Život je onakav kakav mora da bude. Svakim činom upravljao je nagon, nagon za održanjem vrste i nagon za održanjem jedinke. Ogromne sive kamene gromade razdvajale su ih od tebe i nas. Došli su na svet u jedan olujni Mart, dok su sivi i prazni dani, jedan za drugim prolazili po ustaljenom redosledu. Najpre ponedeljak, pa utorak pa tako sve do nedelje. Najtužniji je bio petak. Dok se završavao u jednoj sobi nalik hotelskoj sobi sa brojem 104, sledio je jedan užasan hor sa drugog sveta, gde su suve trave i gomila drveća krile svoje korenove.
Išta je to što je na nogama izdužilo kosti, isteglo kukove, produžilo nadlaktice i to samo toliko da ne dohvate visinu unutrašnjeg enterijera. Svi oni koji su plašljivo virili u noć nisu primetili belinu na prozoru. A morali su to da učine iz protesta bar protiv sebe. Zemlja se tada okretala unazad da bi mogla pred očima da pukne ravnica i nepreglednost mogućih rešenja. Napred su glad, izgnanstvo, nepregledna stepa i sezona lova. Dakle sve što oplemenjuje i daje smisao kao snovidjenje.
Ivica zemlje sa strane puta za konjanike, ispunjena je gustom šumom visokim stablima sa začaranim parazitskim biljkama na sebi. Imele su okupirale trenutak zastoja u razvoju visine i tu su crtale linije, linije života, dubine, čvora, horoskopske znake i kvadrate i trouglove savršeno zatvorene.
13.3.
U ovaj isti dan stigle su ciganske čerge u vreme novih lutanja, vreme rastanka, vreme sažaljenja, iako je svako imalo svoj put. Zadržavam dah da mi sa njim ne izlete ptice neselice u daleki zov prirode ka neminovnom kraju. U sebi sam predosećao da će se krila polako otvoriti i u jednom zamahu uteći u poznati let, let za one koji žive na granici čuda i loma. Iznad majdana koji zjapi poražen polako se hvata omaglica od prolećnih priča ispričanih kao san. Narandžasto-žuta lopta ničice pade pred velikim gradom snova. Ispusti iz sebe krik i bez zastajanja se preseli u procvetale ivičnjake šume na horizontu, da bi se zatim brzo udaljile sa horizonata u male svetlucave kristale zvezde. Tad obično ne bude nikakve muzike već samo harmonično bezglasje. Tišina i zvuk pljeska jedne ruke. Pesak, neožaljen, neopevan, neotudjiv ledeći prži mišice i sluzokožu usne. I težak erotični naboj ispuni prostor dozivanja. Nekadašnja postojanost je odjurila poput konja niz prašnjavu ulicu, ostao je samo vonj na znoj, krv, okov i reku pored ciganske šatre. Melodija za melodijom suši grlo. Nesvestica užasava svojom neumoljivom dubinom, a iznenadjenje daje samom sebi zamah. I ona žena sa očima deteta, rasla u mom vrtu, Šćućurena pred instinktom života i daha, uz stenu podno planine sa razapetim čeličnim tetivama. Zakrivljen prostor probijaju sićušni biseri krvi sa ramena, isisani i smrvljeni medju zubima, padaju ko melem na ispupčeni i uski zid srca, grčeći se prepušta svetlini koja sa visine uleće u uzbudjenje prvog leta nakon nepovratnog pada. Da li će usamljeni gavran krenuti na put povratka svojoj domovini? Domovini u kojoj žive sirotinjske lampe, večita beznadežnost, sujeverni mali ljudi nalik pticama, ili još gore prema vrhu planinskog prevoja, izmedju kojih zastaju oblaci od umora i sunce u svojoj besnoj jarosti ili mesečina od dukata još nepronadjenog na njenoj levoj i desnoj sisi.
21.3.
Pustite me na miru. Ostavite me u miru. Ostavite svoje kape, šešire, i svoje marame. Radije bih da govorim o geometriji koja ubija. Njeni noževi seku bez ožiljka. Tiho i u miru. Ta žena sa očima deteta podala se vetru. Dali će je odneti vetrovi sa tugom bez porekla. Dali će je ostaviti pred šatrom cigana. Da je usvoje drvoredi pod kojim će kriti oči dok ne odrastu. Pretvaram se u drvored i srećan sam. Godinama sam ubedjivao sebe da je protok vremena besmilen. Da duga nije tako obojena, da noć nije tako teška. Da godine ne moraju da hodaju do iznemoglosti. Da dan ne mora da se završava svetlošću već mrakom i sumnjom. Da je noć višanja za onu stranu ratnika. I da ne verujem da ova noć može jednostavno da ode negde. Toliko sam umoran. Umara me misao iz čela. Ne znam dali nekome treba moja misao iza čela. Skoro će April doneti olovne ptice nesanice. Pokušaću da te večeras oblikujem od srebra, voska i pepela. Pesak bi da raznese ptice i odvrati vetrove na drugu stranu. Na ono drugo što ti uvek radiš. A na ramenima več osećam kako ptice dišu i kako im se skupljaju krila i obrve od uzdaha. Na putu pored reke čekamo petu noć ti i jedna noć teška sa punom senkom. Na raskršću stoji lepa i mlada ciganka. Nabubrela od južne pesme. Pošla bi nekuda prema onom ko ima veliko čelo i staru violinu sa ciganskom dušom. Ako podje na jug može umreti od tuge pred pesmom od starog vina i krčme pored puta. Ako podje na sever srešće duše udvarača koji su već odavna umrli za njom. Ako podje na zapad usahnuće česma pored puta, jedina u kraju. Ako podje na istok, ta lepa ciganka, puna vrele krvi, bojim se za nju. U svaki dan će joj uletati ptice u zenice, sa strunama rastegnutim izmedju nje i običnog života. Strašno se bojim, ako bi pošla bilo kuda i bez reči. Moja pesma - moja bolest je i jedini lek za nju i doći će na njenu sahranu kada bude umrla u narandžastom odelu ljubavi kao neznanac i umesto molitve i cveća na grob će zasaditi četrdeset i pet uzdaha. Od uzdaha će iznići veliki, lepi i crni cigani koji će pevati svake noći i svakog dana pred izlazak sunca a iza njih padaće po putu narandže. Sahraniću je tamo gde će iz nje nići samo ljubičice i dva tri nevena. Zatim ću doći u ravnicu sa slomljenim rukama, da motrim na njena dva bresta izrasla nad glavom kako mi cede srce u zamasima pred vetrom. Pesma, jedna od mojih bolesti će prestati da bude lepa.
11.04.
Prvi put mi je sada svejedno, da li ćemo se sresti. I ne pitajš{ta nas je dovelo, ovde pred vrata sa krilima polomljenim. Izdala nas je pesma. Vraćali smo se a nismo se vratili, odlazili smo a nismo otišli.
Raskršće i noć iznad raskršća. Ni na jednu stranu trag. Oni koji su zakoračili - otišli su. Drugi još nisu stigli. Tamo levo je još neka raskrsnica, kao sveti krst sa Gospom, ali se jedva i vidi. Desno raskršće koje se samo oseća kao neodlučnost. Naslućuje se potraga za čistom rečju. Noć. Tiha, pred oluju. Oluje nije. Ispred i iza ogoljen pesak, prekriven samo svojom čistom bitnošću. Tananom žućkastom crtom, odvojen od bitnosti noći. Neba nema, samo njegova gola nepodmitljivost. Neko treba da dozove. Naslućuje se spremnost. Izmedju slutnji je vreme nevidljivog. Zov prolazi kao vizija vrh crnih valova mraka. Ali mrak krvari i ne raspoznaje se zov, samo morao bi da je tu. Ogromna praznina, divlja i ne meni suprotna. Bespokretna. Beskonačna. Praznina noći i peska. Izlazim iz sebe u peščana korita, suvih reka, avanture reke, reke koje su mogle biti i koje su bivale. Divna je veza izmedju neba, reka i detinjstva. U slici peska što mi pritiska nogu, oživljavam mirise i domamljujem ih. Reke spavaju i ćute dok se u čempresima lome vetrovi i životinjski kidišu u polje ispod sebe. Pesak se rasplinjuje, ruši. Nebitan je. Neopravdano je postojanje peska i mirisa. Ostaje samo eho dalmatinske klape sa razvalina porušenog grada. Ničeg što bih osetio kao oblik. Hoću da se prokažem i izdam rečima. Izgovaram se, da bih se uverio u svoju postojanost. Izmišljam svoje okamenjene ruke i opustošene oći. Unosim ih u svoju unutrašnjost s tobom, ženo sa očima deteta. U njima čaše dalekih trenutaka sa pticama neselicama. I vidim obrise majke nad gradom od soli i zemlje gde goni večernje planine i divne brdske srndaće. Bezgranična ljubav peska i noći prazni već puste ulice u meni i briše životinjske likove od kamena. I osećam da ne mogu biti ni uzrok ni posledica samom sebi. Ko zna koji put survavam se u pesak koji me ispija od lika i smisla. Više ni izmišljanje nije moguće. Sve se tragično i nevidljivo rasplinjuje u pesak tamu i raskršće.
Posle ovoga nema ništa. Jednostavno ništa kao i nigde, kao bez ičega, kao bez sebe, kao bez vida, sluha, oseta dodira. Verovatno isto kao i na samom početku. Pre rodjenja. Znači li to da se više puta radjamo i uvek ponovo nakon svakog boja u kome izgubimo glavu ili predjemo crtu sa one strane očinjeg vida. Tanku crvenu nit koja razdvaja dva sveta. U jednom u kome smo zgusnuti do bola i drugom gde smo razredjeni opet do bola.
I opet drvoseče sedaju za panj tek oborenog drveta. Ostalo drveće stoji unezvereno i gotovo pitomo čekajući svoj red. Da li drveće kune ili blagosilje drvoseču? Njegovu koru probijaju sićušni biseri biljne krvi. Krvava oluja opseda krvne sudove ljuta na njihovu tvrdoću kojom joj kvare izgled mekog, fino talasatog i blago gorkog. Na vrhu drveta izbija zvuk violine i vuče negde unazad sokove koji ističu sa panja roseći ga kao krv žrtve temelje buduće daljine i visine. Na ražnju se peče jagnje prvenče. Ponelo je prvo djurdjevdanski venac, zatim venac od ujedajućeg čelika i na kraju venac od vatre. Prošle noći sam ga sanjao i otada ga ni u snovima nije. Slučajni saputnik po bolu. Iz guste šume prhnuće sekire s grane na granu narušavaju beskonačni mir i unose pometnju u ono neodredjeno:”Jebeš ga takav ti je život". Kao da držiš zdravicu, očekuješ opomenu iznutra koja će ti reći koje puteve treba spomenuti a koje zaboraviti.
Pre hiljadu godina sedeli smo ovde za ovim panjem. Sada oni sede u nama. Jedu beli sir, i tamni hleb od kukuruza i nekih lekovitih trava. Odande, čudno, svi dolaze plačući. Sa suzama kao u klovnova. Jašu ne belom konju, posedaju oko vodenice i kamena igraju neke čudne igre belo i crno, i zatim prozebli čobančići sakupljaju koru od vrba sa svirala koje izgradiše. Kad bih pogledao to s brda činilo bi mi se kao privid. Ovako odavde sve je jasno. Kakva lepa ljudska nesmotrenost. Sastaju se i rastaju bezobzirno. Kao jutro sa danom i veče sa nevidom. Oni su odsjaj jedine zvezde koja nije sumnjiva u postojanju i sigurno još nije umrla pa da se vidi samo njen odraz. Ona je izistinski tu. Kojom li to igrom obaraju baš ovo drveće ne neko drugo lepše ili tužnije. Kada se ujutru probudim nestaće te slike. Sigurno će nestati kao da je nije nikada ni bilo. Mislite da će se neko setiti toga. Možda neka budala kojoj se od jabuke čini zvezda. Neznam kakve ja veze imam sa ovim. Niti mi je drveće rod, niti sam u kakvoj vezi sa sekirama. Možda me samo njihova vruća pogača mami mirisom i ja bih da utišam taj žagor u meni. Evo ići ću gologlav do kraja života. Evo odričem se svetla zvezde i sunca. Neka mi ostane samo mesec i njegova toplina. Eno zvezde na nebu odričem je se. Nije mi ni po čemu rod. Danas niko ne veruje i njih a i u mene uostalom.
Oči koje ne mogu da se kreću postaju zmijske. One su suprotne proleću. Okrenute su ka sebi nemaju nikakvu utoku u drugu reku. Istovremno i počinju i završavaju se tu. U njima samo iznenada blesne slika mog doma. Sami smo sa svojim licem koje pati. Čelo ko vetrometina blešti i odbija svaki zvuk. Na čemu ćeš prepoznati svoje srce. Tvoja želja se pomera ka budućnosti glave - zemlja se radja iz njenog tamnog i nedokučivog svetla.
Jagode rastu na snegu Aprila. Bolan sam od dima iz kuće koje nema više. Gle kako mi mravi sele ognjište iz kuće. U neki tajni vrli svet. Još vlada zima ko neka ukradena crepulja hladna i neupotrebljiva za pečenje hleba. Misliš li na izdaju. Misliš li na reči zvonke ko kapljice tvog slatkog mleka koje nisi podarila životu. Na ova razbacana polja vidiš li kako posrće Dunav, nekad tako moćna voda. Baštama se prikradaju buldožeri i prete. Moja majko mrtva od ovog bola ima li većeg barem u pesmi. Kako sam brzo izgubio moć govora, Gospode. Hvala ti!
2.06.
To je jednostavno noć koju ne treba prespavati. Zamisli, Ti dolaziš u prostor mog nerva. Kao dobro staro leto. Četrdeset sedmo ili dvadeset šesto, nije važno! Krv zlatnog cveta Omana do ispod same duge sa maksimalnom ljubičastom bojom i kiša kao nežni i plahi djavo, ko dobra pesma, slivaju se u zenice jedne ptice koju hoću da poljubim srcem. To je tako jednostavno kao najlepša vatra koja je zapaljena odozgo s neba i odozdo iz samog središta zemlje. I ako su nervi kao zategnuti luk odskaču kao i boja trešanja sitnog ploda iz voćnjaka moga oca. Noć pred vodenim svetom dohodi mi u posetu. Mislio sam da bi to moglo biti tvoja izdaja ali nije. Ostala si tu. Zgusnuta ko kap mleka na vrhu nabrekle dojke leta. Sa zapadne strane otvara se nebo i moja lobanja i opet cika, vriska i huk konjanika, pored puta na livadi pred samim ponorom. A gore nebo koje guta izdaju o najmladjim letačima na svetu. Kako to da osim straha da te ne povrede ne čuješ i istinu koju izgovaram, tečno, lako, bez uzdaha - kako to da je bilo budjenje to što te probudilo. Glas mi je sirov ko ljubav vuka a isto tako i nežan ko peteljka trešnje koja se čudi svemu što se dešava. Možda to ti ponovo dolaziš u našu šumu s one strane neba. Prošli smo ispod duge zagrljani i promenili pol. Zatim nas privodi platnu i crtamo sliku, najlepšu sliku koju smo ikad mogli zamisliti. Ne vidim koja je razlika izmedju slike i tebe i mene. Kao da neprestano zaboravljam da kažem glavnu misao a bez ikakve potrebe da to sakrijem. Kao uostalom i ti. I onda ja po redu govorim: Dali mi prvo veruješ da vidim upravo samo tebe, da si to upravo ti i niko drugi sem tebe. Moraš da veruješ u to da bi prošli na drugu stranu kojoj inače i pripadamo s onu stranu noći višanja. Hteli su da mi poseku trešnju i onda bih bio najnesrećniji penjač koji ne može da dohvati najzrelije trešnje na samom vrhu Omana. Možda sam hteo da nekoga zamolim da mi je poseče pa da posle nekih godina zažalim gorko što mi se želja ispunila. List odredjen za pupoljak ipak ne pristade da padne u vodu jer zna da ga ništa više ne može vratiti na granu. Niko to nije ni video sem onoga koji razumeo u vrste pogleda.
Zadrhta srce od Tebe, zadrhtaše noge i vrhovi prstiju na čelu, preko koga ti urezujem krst u sećanje. Odviše si lepa i pomalo tečna, te su mi potrebni veliki sudovi krvotoka da te zahvatim, ali su dovoljni za tvoju samoću. Kako se slučajno dan otvori sa nekim ogromnim prostorima za vid i sva čula koja mogu dodirnuti boju ljubičastog ćilima beskraja. Sva vrata i prozori su toliko svetli da ptice jednostavno moraju da kruže nad njim. Pogledaj, žive ptice, sa vidom punim zasenjenog sveta. Nebo posrebreno vrelim dahom a iz njega niče mesec i potraga za lepotom zlatne prašine nad četinarima. Svaka zvezda - jedna istorija milijardu godina pre nestanka, još vidljiva prošlost. Svaka zvezda jedan otvor na nebu i jedna pesma koja otvara ponoć psa koji zavija u čežnji. Pod nagim grlom zalutao djerdan vila. U očima se svet svršava. Jesi li tu pored trava. Jesi li tu to Ti ili neko.
Zašto ja uvek najlepše reči govorim o smrti? Prvo mi reci jesi li se vratila?
Sredina Jula.
Naleglo podne na poljanu i reku Dunav. I senke pobegle pod drvećem. Presušila reka do samog Dunava a od nje samo prokletsvo da nemate gde da se sakrijete kada budete tražili školjku koja vam je jedino potrebna. I ako je sve tu bez svedoka prijatelji i pobijene zveri odbijate da mislite o bilo čemu sem školjke. Užasno brzo shvatate da ste budni ali i dalje žmurite svojim odraslim očima i otvarate velike dečije oči prevelike za glavu starca. Ti mi govoriš kuda da gledam da ne bih video to što je vidljivo. Ti i voda, ruke i talasi, noga i belutak veliki ko žablji pogled. Rasprostiremo svoju kožu na pesak ogoljen stidom. Tvoja belina ribe i školjke obasjava i blešti ko mesečina uhvaćena u vrbaku tek na zahodu. Tražimo tajm-aut na krilima vilinog konjica. Tu sve zastaje kao dah. Jeli moguće da vilin konjic ubija komarce. A ja ne misleći o tome zaranjam ruku u pesak moćne reke i tražim tvoju malu školjku. I stvarno tu nije jedna već njih tri. Ali samo jedna je tvoja. Tvoja školjka od prilike kada si imala šesnaest meseci. Imala je flekicu u donjem desnom uglu. Kao ustajalost iz neke predhodne reinkarnacije. Inače je bila raskošno bela na svetlu sunca koje osvetljava jedino Karpate ispod kojih žive demoni nesvesnog sveta. Gledam u svoj časovnik koga odavno nemam i ne vidim da se vreme pokreće već sam užasnut time što stoji tu pored mene. Nagovaram ga da se pokrene. Bila si tako mila ali jesi li značila nešto vremenu. Osećam da se uokolo šunjaju nevidljivi zečevi i srne. Osećam strah u grlu od njihove percepcija lovaca koji su tu i malo dalje. Kao da je svuda zasejan barut koji može svakog trena u eksploziju. Pravim se kao da tra`žm nešto od zapisa na pesku. Ti sa sebe skidaš sve moguće maske i odlažeš na vrbu koju ostajem da čuvam. Moraš da se okupaš i pokvasiš po svaku cenu svoju kosu, glatkoću bedara. Moraš, kažeš da pokažeđ dukate sa dojki suncu, reci, čak ljudima sa druge strane reke, preko granice države. Ja odvraćam poglede od tebe. Jurim im u susret sa tojagom iz dunavskih vrbaka, da se pobijem sa njima. Tvoji oblici otvoreno koketiraju sa stilskim figurama koje svetlost i voda mogu da učine dostupnim oku, mirisu, jeziku. Osećam kako plačeš i kaplješ ko pukotina ispunjena peskom iz koje ističe peščano vreme. Neznam zašto neprekidno vezujem pertle sa svojih cipela. Same se odvezuju po redosledu, leva pa desna pa opet leva pa desna.
Ko još ide u svatove praznog lica?
14.09. 1990. Susret na dan artiljerije
Sada se jedna druga ljupka paradigma može otkriti u didaktici ukomponovanoj u narativnost reči. U sledu koji ionako neko ili niko ne kontroliše, niti čak proverava da li su živi. Otkuda sada Ti B. I šta će ti taj maslačak u ruci umesto olovke koja se očekuje, ili pincete koja je prilična tvom zanatu da čupkaš fine talase na pustinjskoj hridi. Misliš da saopštavaš mnogo što šta - koliko gusto i precizno, koliko razrovano i iskidano kao tekovina modernog odnosa prema srcu. Rezultat je uvek neočekivan - lava se stvrdne baš gde i ne misliš da bi mogla. Biologija je isuviše kruta - kažeš. Da, vidiš kako se diže i spušta čelo sa uspravnim crtama. Kao što i deca znaju da igraju igre i mogu da se opredele da neće više igru već ozbiljnost. Same frizure na glavama su subverzivne i ako ne govore rečnikom iz hiljadu i jedne noći. Kao da si pred budilnikom u svojoj ličnoj i privatnoj istoriji, nezavisnoj od bilo čije. To što su nam instrumenti sa istim brojem žica i istim akordima može da znači mnogo i ništa. Ideje su uvek nepravilne. Možda su jedino dovoljni kao i njihova sitna uloga - potpala za vatru. Jedna stvar tu nije nikako dovoljno jasna: erotsko pucketanje butne kosti, primicanje obrva, skraćenje vruće distance uz pomoć reči. Ograničavaju nas interpunkcijski znaci. Tačka, dve tačke, navodnici, zarez, tačka i zarez, kao životni stil. I nikako nam nije jasno šta ćemo doživeti u sledećoj strofi ili iza sledećeg znaka uzvika. Jasno je da se može ispričati na stotine načina ali zapisati samo jednom jedini put. Ova umetnost je veća od života i života. Dakle slobodno udjite u virtuelni svet, disk je kopiran i bačen. Šizoidna sinteza virtuelnog i odistinskog. Neorganske genitalije u svojoj dvopolnosti odrekle su se svih do sada opisanih intelekualnih masturbacija i jebačine. Ispruži ruku iz oka i opipaj oblike koje možeš da podneseš na svom talentu. Stid ima svoje mesto samo izvan ovoga jer je umetnost veća od života a život manji od umetnosti za čitav život.
Tog jutra sa strahopoštovanjem i u naročitoj boji gledalo me je realističnije platno od slike na njemu, čak stvarnije od osmeha ljudi koji spavaju. Tražio sam Te svuda. Ja razumem govor reke. Razumem vatru fosfora. Moja krv ima samo jednu pritoku na geografskoj karti tela. U vazduhu oko reke su cvetovi. Ritual nam otkriva da neko muti vodu. I ako se svuda okolo sunčaju nagi belutci. Neko može da ozdravi iznenada - to si Ti. Pesma bi tada prestala da bude lepa i kao spokojstvo bi svratila u san dva svica. Možda je sada upravo jesen kada garež ćumura prlja odsev munja a iz zvonke pesme kovačkog čekića izleću rojevi varnica kojima se kiti Jovanjdansko nebo i padaju dole na tvoja bedra medju kojima spava neko zalutalo jagnje. Znam da ti je polizalo šećer sa dlanova dok je tvoj Dobrivoje pevao i orao brazdu na onoj strani sa koje duva južni vetar.
Sanjao sam da je proradila vodenica, kao u proleće do Maja, a umesto njenog žrvnja okreće se mesečeva pogača, a na belini čistog brašna večeraju golubovi onako lepršavo kljucajući zrnca bisera koji liče na prave zvezde a koje se vide jedino na Bogojavljanje u Januaru, bilo kog Leta Gospodnjeg, recimo 7617-tog.
Ajde da ti pogledam sudbinu na pupku. Šta piše - šta ti se sprema. Mogu i na tabanima da ti pročitam udes. Samo treba da držiš obadve noge visoko i šta ću ako mi pogled padne dole sve će se svršiti medju njima.
