Ne sećam se tačno koliko tad sam imao godina. Čini mi se da bejah osmi razred, ili prva godina srednje. Ne znam ni ko mi je preporučio tu emisiju, da li sam video reklamu na tv- u, ili u novinama, znam samo da sam se posle prvog slušanja žestoko navukao. Emisiju je vodila Dragana Kaucki, dama sa predivnim glasom, a išla je petkom odnegde 8 ili 9 do ponoći. Zvala se „Muzički drakstor zabavne muzike“. Privukla me je tematika, pravi mamac za tinejdžera – u emisiji je Dragana čitala pisma  tinejdžera u kojima bi oni iznosili svoje trenutno stanje uma, svoju konfuziju u prvim susretima sa ljubavlju, pozdravljali bi one u koje su zaljubljeni, a na kraju bi poželeli neku muzičku želju i ta pesma bi išla nakon čitanja nekoliko pisama. Pisama bi bilo toliko da se nikako nisu mogla sva pročitati u jednoj emisiji, pa su neka stizala na red tek posle 2 ili 3 sedmice. Uvek sam voleo da piskaram, pa sam i ja slao pisma, čini mi se da sm ih poslao 2 ili 3. Međutim, ni jedno moje pismo nije došlo na red, izgubilo se negde u tom moru i završilo verovatno u kontejneru ili negde u kotlarnici. To me nije obeshrabrilo, pa sam i dalje slušao emisiju sve do ponoći, pa čak ni u grad ne bih hteo da idem, a kad se zna da je tih godina petak bio jedan od najradosnijih dana, jer je u istom mahu bio i kraj škole i dan za izlaske, može se videti kolika je bila moja želja da ostanem kod kuće i slušam radio. Magija je bila mnogo jaka, nestvarna i nakon toga se nikad više nije javila. Posle mnogo godina, videh reči i čuh pesmu  „Video killed the radio star“. Da li je televizija stvarno ubila radio? Možda, slike su lepršavije, za njih treba manje napora, lakše se vare. Danas se radio sluša na putu od kuće do posla.