Vetar šiba , a ja idem.

Mrak je

i nema žive duše.

Propustio sam poslednji bus

i sada tučem pešaka

ka Kaluđerici.

Neki ljudi još čekaju,

nada umire poslednja,

ali ja sam čuo tu  informaciju

od dve osobe.

Nadam se da nisu lagale.

Nešto se približava,

okrećem se,

ali, to je samo đubretarac.

Zvuči kao bus

i prevario me je

da se okrenem.

Gledam u napuštene izloge.

Opet nešto bruji.

Opet me je prevario.

Đubretarac koji u ponoć juri

pustom ulicom.

Ide verovatno u garažu

da se odmori.

Uskoro ću i ja stići,

ako nisam zaboravio uputstva,

a ovuda idem prvi put.

Ponoćna avantura, nema šta,

no, kad sam mogao

kroz šumu ići po noći…

Bar ulična svetla rade.

Gruuuuuuuuuuuu.

Treći put me nije prevario.

Nisam se okrenuo.

Pratio sam ga pogledom dok je odlazio.

Đubretarac u ponoć.

I ja.