Od onih sam koji vole da igraju nagradne igre. Iako znaju koliko je velika neverovatnoća. Iako znaju da je skoro nemoguće. Ali, takođe, veruju u čuda i znaju da se i čuda dešavaju. U stanju sam da seckam i da šaljem . I da skupljam papiriće. I račune. Ovih dana skupljam Milku, tj. Omote od Milke. A svi u kući žderenjamo čokoladu, tako da nam nije ni najmanji problem osloboditi se sadržaja u roku od minuta i dobiti četvrtinu dela za slanje (treba najmanje 400 grama). I tako ti veseo odem danas u poštu, i sve pocupkujući kupim veliki koverat, napišem svoju adresu i p. fah gde šaljem, izvadim ona 4 omota i počnem da ih savijam lepo, da se ne bi razmotala i nabudžila u onom kovertu i izgledali kao, ne daj Bože, neka teroristička sprava za uništenje, kad mi nešto ne dade mira, kao paranoiku koji se večno tripuje da nije zaključao vrata, pa mora da cimne kvakom da vidi otvaraju li se, i morah da proverim još jednom imaju li sva 4 omota oznaku od 100g. Kad, ne lezi vraže, jedan je imao 80g. Bio sam kratak za 20 grama, o tugo jesenja. 20 grama mi pokvari radost. Ej, a ko bi rekao, da i tolika cifra može nešto da uništi. A može. A ipak nije svejedno da li imaš 100 ili 80 grama. I tako sve spakovah u torbu i izađoh. Ne mogu da idem po neku čokoladicu od 20 grama, ma nema šanse. Radije ću otići kući, kupiti opet od 100 i poslati sutra.