Gledam prekjuče film „Frekvencija“, o ocu i sinu koji komuniciraju preko radija, stim što je sin u budućnosti, a otac u prošlosti. Naravno, sin pomogne ocu da izmeni prošlost i ostane živ. Međutim, i mala promena u prošlosti menja čitavu budućnost. Odmah mi se javila asocijacija na sopstvena slična razmišljanja u vezi toga. Ranije sam dosta često imao sopstvenu fantaziju, šta bih uradio da mogu da se vratim u prošlost, šta bih promenio u vezi svog života. Obično bih se vraćao u meni bolne trenutke, kao onaj kad umalo ne poginuh na groblju ili razvod mojih roditelja. Naravno, u svakom mom scenariju, sve bi se završavalo hepiendom. Srećna porodica bi ostala na okupu. A šta ako ne bi tako bilo? Šta ako bi se raspala na komade? Recimo, ja nekako došapnem sebi da taj dan nikako ne idem tamo, to se ne desi što se desilo, ali umesto mene strada deset ljudi.  Ili, nekako uspem da sprečim ćaleta da ode u inostranstvo, on tamo ne upozna ženu od koje je sve krenulo, ali se zato zaljubi u neku domaću, koju počne dovoditi kući, gde ga keva zatekne i izmasakrira ga sekirom na spavanju.  Ako promeniš jedan put, da li ćeš stići na isto mesto na kom si? Ili ćeš završiti na potpuno suprotnom? Možda saznamo jednom.