Sam
Išao je uvek kao gospodin, odelo, kravata ,kišobran, bar sam tada tako zamišljao gospodina. Živeo je sam, u stančiću koga sam mogao da vidim sa svog prozora, zavese guste nikad ništa da vidiš, a dete uvek radoznalo, viri i sve ga zanima. Pozdravio bih ga na ulici sa "Dobar dan!", a on nije bio jedan od onih džangrizavih i mrzovoljnih samaca koji mrzi ceo svet ,a naročito decu, već bi zastao i popričao sa mnom. Imao je nekog rođaka koji bi tu i tamo svratio, a nisam primetio da mu je iko od komšija svraćao. Da li je išao u klub penzionera ne znam, verovatno jeste, ili je samo šetao, sam, uvek sam. Jednom sam se popeo na visoki kesten, i poput majmunčeta prešao na susedno drvo, jer sam strašno voleo da se verem, a i da sedim na drvetu satima poput nekog filozofa, samo što, naravno ,nisam smišljao nikakvu novu teoriju, već taktiku ratovanja sa dečacima iz okoline, a tada je bilo aktuelno gađenje kestenjem i zelenim grančicama istog. U po smišljene taktike, neko je zaurlao: "Šta radiš gore, silazi brzo!", a ja sam instinktivno odgovorio da "Neću!", tek tada primetivši da je to bio on, a on od guste krošnje nije video da sam ja. Pošto sam tvrdoglavo odbijao da siđem, on je skopao neki kamen da me prepadne da bih sišao, što mu je i uspelo jer sam se sjurio niz stablo, a tada me je bilo stid kao nikada u životu. Osećao sam da sam nekog izneverio, ali na onaj način kako samo dete može kad ga preplave osećanja. Nisam smeo da mu pogledam u oči, a on, videvši da sam to ja, postao je blag, uputivši mi savet da ne bih trebao da se penjem, jer bih mogao pasti.Prošlo je nekoliko godina, studirao sam, mislim, a jednog dana, u neobaveznom razgovoru sa majkom, ona mi reče "Znaš, ubio se Mladen, bio je teško bolestan, pa je sebi prekratio muke."
Setio sam ga se danas, mogao sam mu videti svaku crtu lica, i odelo i kravatu i kišobran...
Komentari:
eh, tako je to..uvek najbolji prvi odlaze...;(
imash secanje, i to je vredno..sada mozda najvishe..
imash secanje, i to je vredno..sada mozda najvishe..