O, da, boli. Ne da boli nego razbija. Pišem da bih odagnao misli, da ne mislim na njega, da ga ne čačkam jezikom, jer svaki pritisak kao da dira u živac...A analgin ne deluje, bar ne još, da li da probam sa brufenom , možda? Kao na klinac, nedelja je, a danas ni jedan zubar ne radi. U ovakvim trenucima redovno mi padaju na pamet stihovi Borine pesme: „Čovek je zbir creva , kostiju i kože, čovek je vreća govana...“Mora i da boli, mora da se jede, mora da se kenja, na kraju se mora umreti...Pih, crne misli u boli, black thoughts of pain, kako li se beše kaže misao na francuskom, zaboravio sam , davno je bilo, je suis ...mal. Bol je bol, pomenuo je na srpskom, engleskom ili francuskom. Možda zvuči otmenije na ovom poslednjem , ali i jadni francuz u agoniji zubobolje bi se osećao ovako posrano kao i ja. Hm, davno sam čuo da treba u sebi misliti nešto kao: „Ne boli mene nego...“Ajde da probam i to, ali ne bih rekao da će delovati. „Ne boli mene, ne boli mene, ne boli mene, malo sutra ne boli, džvanjka potmulo, onda pojača, pa malo stiša, ali je opet tu, odvraća pažnju, dekoncentriše.Kažu, kad boli, onda to znači da si živ, kad prestane onda traži druge dokaze, ma to je neko smislio sigurno u ovakvim trenucima, jer nije znao šta će sa sobom , kao što ni ja ne znam sada. Čime bih to mogao da se bavim, što bi mi skrenulo pažnju, nemam pojma, ništa mi osim ovog pisanja i ne pada na pamet.