Nekad mi se čini da ima toliko toga da kažem, a kad krenem da zaustim, shvatim da nemam da kažem ništa. Padne mi na pamet kakva genijalna misao, a onda isto tako brzo i nestane, pre nego što sam je uspeo sačuvati u nekom zabačenom kutku mozga. Ne ljutim se mnogo, da je vredela, već bih je zapamtio ili zapisao da je sačuvam. Ovako, nije joj bilo suđeno da ostane, već samo da kao vetrić prohuji i ode u nepovrat. Imam taj osećaj da hoću da podelim svoje misli sa drugima i da hoću od drugih da doznam njihove priče. Da hoću da bacim nešto što će tu ostati, bar neko vreme, dok ne pukne server ili nešto slično, dok neko jednog dana sve moje pesme ne strpa u kontejner shvativši da mu to predstavlja nepotreban balast, a da mu novi trošak sa gradnjom novih polica nije potreban. A vreme brzo prolazi, jako brzo, već je ovaj trenutak deo prošlosti. U dokolici sam se setio jednog svog razmišljanja o svojoj ulozi na ovom mestu, u ovom vremenu. Pitao sam se zašto sam baš sada ja tu, baš ovde na ovom mestu, i došao do zaključka da sigurno sam kockica u jednoj velikoj slagalici i da, ako ni za šta drugo, onda imam svrhu da načinim nešto najlepše, jedan novi život, jedno novo biće koje će dalje širiti taj  dar. Svi mi nešto pravimo i svi mi imamo neku ulogu koju sasvim solidno igramo.