Ima li neko predstavu kolike su carine i PDV na robu iz inostranstva i koliko bi mi uzeli ako bih hteo da naručim recimo majicu, CD ili knjigu? Pitao sam u e-dućanu, oni uzimaju proviziju od 20%, plus se plaća putarina (tj. poštarina) koja je istaknuta na sajtu i, u slučaju da taj sajt ne isporučuje za Srbiju, onda roba ide do njihovog depoa u Njujorku odakle je poštarina 3000 i nešto dinara. Tako bi me nešto koštalo 4 ili 5 puta skuplje od one istaknute cene. Rado ću čuti neki pametan savet o najjeftinijem rešenju.

 

Dzoovapisarnica

Rekao bi čovek da je balvan, budak, buzdovan, tuka, Tuta, ali ispod Tute – 100 đavola ćute. Provukao se kroz osnovnu školu, srednju mislim da nije ni završio (ili ako jeste, onda je to bilo jer su ga ostavljali da bi bilo više đaka), a šta je danas? Pomislili biste da je šljaker, da jedva preživljava kao i  većina Srbije, kad ono međutim. Ima čovek nekoliko prodavnica i mnogo mu dobro ide. Da li to ide tako, pomanjkanje pameti u detinjstvu se nadoknadi srećom u životu? Ili je to snalažljivost? Ili dobro iskorišćen trenutak koji neko ume da prepozna, a neko ne? Zašto se to nikad ne desi nekom obrazovanom i pametnom čoveku, nego ga gone kao psa? (npr. davno čitah da je čovek držao predavanja i u Americi, a da je u Srbiji bio prinuđen da stanuje u prostorijama fakulteta). I koliko samo puta čuh istu priču: “Znaš, on je počeo tako što je prodavao na pijaci, a danas ne zna šta ima u vlasništvu”. Dosta je onih koji su američki san ostvarili uz pomoć vladajućih struktura, koje su im nesrećnih devedesetih (po većinu raje, a za njih vrlo srećnih i berićetnih), omogućili da nesmetano zarade svoj prvi milion švercom ili ko zna kojim muljanjem, a posle je bilo lako legalno umnožiti taj milion. I novi kapitalizam se rađa u Srbiji. Radnici se uglavnom ne prijavljuju, rade za 15000 mesečno najviše, nadrljaju sitni lopovi, dok se o krupnim priča nekoliko dana, a onda se zaćuti, državni konglomerati ucenjuju građane jer su monopolisti, plaća se voda kao da se kupaju slonovi, a ne ljudi, u grejanju povećaju cene na najveće moguće kad god im dozvole, na tv-u prete da će tužiti ljude što ne plaćaju pretplatu, a nisu regulisali ništa sa vlasnicima kablovskih televizija (očekuju da ljudi plaćaju duplo, kao da im je malo troškova), hrana je skupa toliko da se razmišlja šta će se kupiti, a šta ne. Doći će vreme kad će i pored naših kontejnera ležati toliko beskućnika, a ljudi će preskakati preko njih ni ne osvrnuvši se. Tužno, ali istina.

Vidim, Google-u je 9.rođendan. Pitam se daje li kakve bombone, čokolade, nešto na čačkalicu...? Ako ćemo pravo i meni je jubilej na Blogoyu, 101. post. Jeeeeeeeeeee. Želim i vama isto toliko, a i više. Da se utaknete na dobre vibracije. Da krenete, bez obzira na sve. Da volite, da želite, da sanjate i dosanjate.

Rekao je: „Piši, Tajo.“ I ja sam pisao.

ooooo                  

 

                                                  

 

 

                                     

 

 

                                          

 

                                 

 

 

                                                  

 

                                   

 

 

                                                                                

 

                                  

 

 

 

                   

 

 

 

 

                    

 

 

 

          

 

              

 

Kako u selu pokazati da si baja, da si veliki gazda? Tako što ćeš podići kućetinu od 2 sprata i potkrovljem od bezmalo 300 kvadrata. Nema veze što u njoj niko ne živi. Nema veze što nikad neće ni živeti. Nema veze što se ne može ni prodati, jer ko će da dođe u selo, pogotovo u kućerdu gde bi samo morao da čisti prašinu. Nema veze ni što to predstavlja svojevrsan spomenik gluposti, uludo protraćen kapital. Bitno je da seljaci vide kako je neko baja i koliku kućetinu ima, zidinu praznu, koliko mu je verujem prazno i u glavi kad je tako nešto sagradio. A video sam ih na mnogim mestima, slične primere. Gazde u inostranstvu, a kod kuće sebi podigli spomenik za života. Da komšije se dive i kažu: “Pogledaj koliko on love ima kad je ovoliko mogao da potroši, a da mu se ne oseti”. I da mu zavide. “Sigurno će tu doći da živi kad ode u penziju”. “Ma, ostaviće to deci”. Ali deca tako ne razmišljaju, i sigurno neće doći tu da žive, naročito ako već žive u inostranstvu. I tako u nedogled.

Skvo je letos bila na izučavanju zanata u pravljenju web prezentacija, pa je sad rešila da radi ono što voli, a to je da napravi sajt na srpskom o svom omiljenom bendu The Cult. Za sada sajt ima gotove dve strane, i možete ga videti ovde. Ostatak će biti gotov kad moja malenkost uradi neophodne prevode.

Orem, kopam,ne mislim ni na šta,
vozim traktor i mojega Juga,
ja na njivi znam raditi svašta,
posle odem do najboljeg druga.

 
Potpišemo dvaput po livadi,
da bi nam se ženske zadivile,
da svi vide kako badža radi,
da nije samo za motiku i vile.

 

Onda s` drugom odem u kavanu,
pa ločemo do kasno popodne,
pivo leže k`o melem na ranu,
k`o malina u godine rodne.

 
Imam snage, ruke mi nabrekle,
mogao bih svakoga da bijem,
k`o lebac sam, osim kada pijem,
što bi `vako stare babe rekle.

 
Pušim cigar da bih bio faca,
kačim kajlu debelu dva prsta,
šmekam kada prođe neka maca,
ne diram je-ovoga mi krsta.

 
A mobilni kotrljam po ruci,
platio ga brdom, ja ,evrića,
doprineće mnogo mojoj struci,
a ta cena za mene je sića.

 
Stavio sam gela da se sija,
pa k`o frajer ja kroz školu hodam,
moram postat` popularan i ja,
da bih mog`o žensku ja da vodam.

 
5-6 keca, ko sad za to mari,
kad je bitno da ja vozim kola,
kad god možeš, školu zanemari,
jer kad će nam trebati ta škola.

 
Ako hoću, kupiću diplomu,
il` ću malo lovom podmazati,
otić` pevajući svome domu,
lova vlada-to svak mora znati.

 
U Srednjoj će mi pokloniti dvojke,
da bi bilo tu što više đaka,
dok ja buljim u nečije dojke.
Tako završava budala svaka.

 
Sistem nam je propao do nule,
štancaju se gomile debila,
nikad nećemo izaći iz bule,
niti ćemo biti vele-sila.

 
Biće marve ko da njome vlada,
da rmbači i ne diže glavu,
glupa masa potrebna je sada,
koja viče vođa je u pravu.

 

 

 

 

 

Maločas sam se bavio matematikom. Trenutno sam u dugu 584€, a da bih bio na nuli potrebno mi je

1400€  tj.   3.20 meseci da se daje cela plata od 420€, da cela porodica stavi kočanj u dupe, pije vode i ne jede ništa,  i da se ne plaćaju nikakvi mesečni troškovi (da se ukine struja, grejanje, telefon, voda (pila bi se iz bunara), kablovska, internet).

1 poslaniku je tolika mesečna plata.

1 fudbaler toliko dobije za dnevni džeparac.

1 “biznismen” toliko potroši za dan.

Zaključak, ko mi je kriv što nisam poslanik, fudbaler ili “biznismen”.

Ček da se uštinem. Joj! Ništa, isto je, i dalje sam u lepoj nam Srbiji, zemlji nebeskog naroda, borim se za mrvice, vučem dugove i igram poneku igru na sreću u nadi da ću jednog dana dostići tu nulu. Pa da se slavi. Da uzmem kredit i počastim nas jednim putovanjem koje ću otplaćivati narednih deset godina, ali sa razlogom, jer sam dostigao nulu i što znam da ju je moguće dostići, tj. da ću opet, jednog lepog dana imati razloga za slavlje.