Išao je uvek kao gospodin, odelo, kravata ,kišobran, bar sam tada tako zamišljao gospodina. Živeo je sam, u stančiću koga sam mogao da vidim sa svog prozora, zavese guste nikad ništa da vidiš, a dete uvek radoznalo, viri i sve ga zanima. Pozdravio bih ga na ulici sa "Dobar dan!", a on nije bio jedan od onih džangrizavih i mrzovoljnih samaca koji mrzi ceo svet ,a naročito decu, već bi zastao i popričao sa mnom. Imao je nekog rođaka koji bi tu i tamo svratio, a nisam primetio da mu je iko od komšija svraćao. Da li je išao u klub penzionera ne znam, verovatno jeste, ili je samo šetao, sam, uvek sam. Jednom sam se popeo na visoki kesten, i poput majmunčeta prešao na susedno drvo, jer sam strašno voleo da se verem, a i da sedim na drvetu satima poput nekog filozofa, samo što, naravno ,nisam smišljao nikakvu novu teoriju, već taktiku ratovanja sa dečacima iz okoline, a tada je bilo aktuelno gađenje kestenjem i zelenim grančicama istog. U po smišljene taktike, neko je zaurlao: "Šta radiš gore, silazi brzo!", a ja sam instinktivno odgovorio da "Neću!", tek tada primetivši da je to bio on, a on od guste krošnje nije video da sam ja. Pošto sam tvrdoglavo odbijao da siđem, on je skopao neki kamen da me prepadne da bih sišao, što mu je i uspelo jer sam se sjurio niz stablo, a tada me je bilo stid kao nikada u životu. Osećao sam da sam nekog izneverio, ali na onaj način kako samo dete može kad ga preplave osećanja. Nisam smeo da mu pogledam u oči, a on, videvši da sam to ja, postao je blag, uputivši mi savet da ne bih trebao da se penjem, jer bih mogao pasti.
Ovo je pesma o stvaranju,
o izvlaćenju misli iz nevidljivog,
o uočavanju oblika iz nejasne mase.
Kome to uspeva?
Da li meni?
Ovo je pesma o toku misli
i neviđenju bez naočara,
o šetnji tamo-amo,
koračanju po kiši bez kišobrana,
o dvoumljenju da li pokisnuti,
ili ići stopirati,
o gladi i kako je zaboraviti,
o odupiranju želji za grickalicama,
o pulsiranju u glavi u predelu čela.
Ovo je glupa tvorevina nalik onima
što počinju sa „ovo je“.
I pisac ovih redova ni sam ne zna
zašto sve ovo piše,
jednostavno mu je došlo
da baci misli na papir,
pitajući se da li će išta
ispasti na kraju.
20.10.2005.
Velika riba jede malu ribu. Takav je lanac ishrane. Pauk pojede muvu, neka ptica kljucne pauka, lovac ubije pticu, lovca zgazi novi mega nabudženi, super luksuzni, jede malu decu, auto. Vlasnik završi u pritvoru. Tamo ga sježi nervozni zatvorski čuvar kome žena prethodno veče nije dala. Bogati tatica plati gorili koji napravi sačekušu i izrešeta zatvorskog čuvara. Gorila pokupi prvu kuravu sa ulice. Sa njom pokupi i AIDS. AIDS mutira pod uticajem nove kolonjske, najreklamiranije vode, koju je gorila nabavio u ogromnoj robnoj kući. Gorila skonča za 2 meseca, izjedu ga crvi, tačnije prejedu se i dobiju proliv. Muve se skupe kao što se i obično skupljaju na...med. I eto ga opet onaj pauk.
I dovoljno je jednom da se popneš, pa da poželiš da ideš svaki dan. Jedan pogled, jedan detalj te ispuni i svakim uzdahom tog dana ga se sećaš. A toliko toga da se vidi. I u ovoj našoj Srbiji. Jednom hteo bih, samo da pomislim , idem u taj i taj grad, nikad nisam bio tamo, hoću da ga vidim, da ga uslikam, da zavirim, i bacim prst i odem do tamo. Planovi se prave godinama, čak da se ode 5 km od grada, a nikad se "nema vremena", "nema para", "nije dobar dan" i odlaže se, odlaže se, a voleo bih da odložim odlaganje.