Ne znam zašto imam želju da pišem postove samo kad sam tužna,rasturena na komadiće,uništena?

Možda zato što nemam sa kim da podelim svoju tugu?

Ili ne želim?

Kao što se čovek lako otvara strancu,do najintimnijih detalja a teško prijatelju.Najboljem prijatelju.

Ovo nekako dođe još gore jer nije jedan stranac nego gomila.All www.(kad bi još gomilu zanimalo da čita moje postove,ali hipotetički)

Ja sam napisala ogroman post,i sad sam ga izbrisala.Jedan problem manje.Dobro je ovo,piši,briši,izbaci suze,vrati osmeh na lice.:)))

Čim sam napisala ono što me boli,sredilo se.

I nije prvi put.

Da probam sa drugom tugom.

Ostala je jedna crvena brojanica,isečena na pola,kao spomenik prijateljstvu,koje je polako prelazilo u ljubav,korak po korak,stepenik po stepenik.I nestalo.Kao gumicom izbrisano,iz meni nepoznatih razloga.

Ostala je i jedna plava brojanica,spakovana sa nečim emotivno istovetno vrednim,materijalno malo više.

Spakovana u zelenu reljefnu foliju,sa svilenom trakom i mašnom,i još debljom crvenom trakom i mašnom od tila,i biserom u sredini mašne.Divno spakovano,žao ti je da odpakuješ kako je lepo.

I ostaće tako spakovano,kao spomenik propalom prijateljstvu.

Iz kojih razloga?

Ne znam?

Da li da to bacim?Da li da pocepam,isečem,polomim?

Ne znam?

Da li da obradujem nekog nepoznatog i ostavim spomenik na sred najprometnije ulice?

Ne znam?

Potpuno sam zbunjena i sluđena.Možda moje godine imaju veze sa tim?Lude misli i postupci klimakterične žene.

A možda to i nije bilo nikakvo prijateljstvo,i nikakva ljubav,nego fikcija klimakterične žene?

Biće da je to!!!