svoje sam ti poljupce ostavila

na noćnom ormariću

tek toliko

da imaš o čemu razmišljati

idućih godinu dana...

i otišla, stopivši se

poput snizilice

u harmoniju zvukova

prenapučene ulice

u koju je utrošeno previše novaca

da bi je tisuće nogu

bespoštedno gazilo

od jutra

do mraka

da bi je balkanska usta

besramno pljuvala

u tri popodne

na putu s posla do kuće

koji je s godinama postao prekratak

kamo god se okreneš

certifikati bijede

s glumljenom elegancijom

krasopisa naliv-perom

šepure se u vlastitoj nemoći

tragikomično

i ja ih žalim toliko

da ih ne mogu ismijavati

od suza izazvanih histeričnim

smijehom

misli ti skrećem na nešto

što moralisti zovu grijehom

kad se probudiš

pronaći ćeš moje poljupce

od sinoć na noćnom ormariću

tek toliko

da imaš o čemu razmišljati

iduću godinu...

a od mene

ni traga.

      Elfrida Matuč-Mahulja/Krk