Turska kafa u pola 2 ujutru, u subotu, daleko od naznaka civilizacije i mog Beograda.

Za koju nedelju bicu jos dalje, i prosto ne mogu da sakrijem odusevljenje. Sama ideja putovanja vec budi onaj golicavi osecaj u stomaku: ici cu tamo gde nisam pre bila, i videcu ono sto jos nisam videla. Medjutim, sve je manje stvari koje su jos ostale da se vide. I sve ih je manje koje cu spoznati sa onim entuzijazmom kao ranije.

Nekad imam osecaj da se kreativnost sveta kruni i trosi sa svakim mojim novim korakom u nepoznato. Valjda zato sto onda nepoznato postaje poznato, vec vidjeno...neki matori ljudi to nazivaju "sticanjem iskustva".

I eto tako, mene muci to sto jednostavno ne znam kud cu i sta sa sobom. Obaveza je toliko da se ne bih mogla nazvati besposlenom, i svakim danom sve ih je vise obavljenih, ali i sve vise novopristiglih. A opet, ne mrdam nigde.

Kao da sam na sred prometne raskrsnice pustila korenje i samo sto ne procvetam od silnih uspeha, bas tu u centru desavanja gde je sve oko mene u pokretu, a sve sto se od mene krece noseno je vetrom, pasivno, onuda kuda verovatnoca i statistika pozele.

Kao igrica kojoj se stalno vracam, prelazim nivoe, idem ka cilju, a onda se osvrnem i shvatim da sam predjene nivoe davno prestala da brojim, a onima koji su ispred mene ni broja ne znam.

Danas cu, kao i juce, okrenuti krug, i na kraju cu opet stajati na pocetku. Jutarnja kafa, vremenska prognoza i nove radne pobede.

Dobro jutro, dzezeri. Dvojka i jutros vozi poznatim sinama.