Mesec dana kasnije... ne prizivati nesreće, neko lepo reče. I eto ti sad. Dogodilo se.

Za divno čudo, dogodilo se upravo to da se ništa nije dogodilo, sem saznanja da se ništa i neće dogoditi dok ja ne rešim da se dogodi. Sedim sama sa sobom i zaista dolazim do zaključka...pa da, ja sam rešila da se ništa ne dogodi, jer meni jednostavno NE MORA više da bude stalo. I tako sam ja donela odluku da mi više NEĆE biti stalo.

Da počnem od početka.

Prvi put sam ga srela slučajno, ne znajući ko je. Pričala sam pred drugima o njemu, a on je stajao pored, u društvu, i slušao...kasno sam shvatila da nisam povezala osobu i ime, zacrvenela se, izvinila se nespretno i istrčala iz prostorije "da odnesem tetki lek".

Onda sam ga sretala ponovo, i sve češće. "Dobar dan" nezavisno od toga koliko je sati, i lepo ispeglane košulje, i naočare za daljinu, rekla bih. I osmeh. Kasnije, pod njegovim vođstvom je trebalo odraditi nekoliko projekata.

Bio je to jako težak period u mom životu, i zdravlje je počelo da ispašta. Uz "dobar dan" često je pitao kako sam, i da li ću sigurno biti dobro. Jednog dana sam mu se obratila za pomoć za nešto što sam i sama mogla da pročitam na internetu; ne znam ni zašto sam to uradila. Seo je za kompjuter, pronašao odgovor i doneo mi ga. 2A4 strane. Štampane u boji. I ponudio razgovor na tu temu ako mi isti bude trebao.

I tad sam počela da ga gledam drugačije. Počela sam da uočavam borice oko njegovih očiju kad se nasmeje. Primetila sam i nekoliko sedih u njegovoj uvek kratkoj kosi. Činilo mi se da kad ga gledam u oči ne trepće...ili je to bila samo moja uobrazilja... Nekako se cela prostorija izobliči kad mu uhvatim pogled, gotovo kao slow motion druge se stvari dešavaju okolo, ali ih primećujem tek perifernim vidom, i čujem ih kao izdaleka. "Dobar dan" reći će, uz osmeh. Ponekad mu se omakne i "Zdravo".

Bivala sam jako drska, pa fina, pa opet oštra na jeziku, pa sve ispočetka. Sve to van moje voljne kontrole. Igrom slučaja pričali smo o nekom poslu, rukom je nameštao naočare, i ove su skliznule naniže centimetar, dva. Pogledao me je preko njih. Tajac. A bila sam u sred rečenice. Više nisam bila u stanju ni prosto-proširenu da sklopim, i postajala sam jako besna na sebe. Skratila sam razgovor i uz drzak komentar izašla iz prostorije. Bilo mi je krivo posle, ali šta se može... Sledeći put sam bila učtiva i snishodljiva do besvesti. Fuj. A što se posla tiče, slušao je pomno moje referisanje, i ništa me nije pitao, delovao je ni previše zainteresovano ni potpuno nezainteresovano, jednostavno sam sasvim prosečno odradila svoj zadatak, a trudila sam se do besvesti.

Sad je gotovo sa poslom. Sve što sam morala da radim sa njim završila sam. Mogla sam da biram želim li još kakav posao pod njegovim vođstvom, i odabrala sam neke druge ljude i neke druge poslove. Sreo me je na hodniku, bila sam u sred razgovora sa kolegom i samo sam ga pogledala, bez pozdrava. Prošao je još jednom pored mene, u suprotnom smeru, i pogledao me u oči ponovo, nakratko, bio je u žurbi. Opet sam pričala. Prošao je i treći put, dobacila sam "dobar dan" i odpozdravio je uz veliki osmeh. Osmehnula sam se i ja, ali sebi u bradu, da drugi ne vide. Eto, mogla bih se zakleti da zaista ne trepće kad me gleda, ili bar da to čini jako retko. I sporije priča, duže sklapa rečenice. I uvek je jako učtiv, ali on je fin prema svima.

Jednom me je kao usput pitao za godine, i razrogačio oči na moj odgovor. Kaže, tek kad čuje tako nešto shvati koliko je mator. Pitala sam, nije hteo da odgovori koliko je to mator. Saznala sam, naravno. Jeste, mator je. Razlika je tolika da sam i ja razrogačila oči u neverici. Od prijateljice sam čula da je bio u dugoj vezi, a možda je i dalje. I tu je vreme stalo.

I sad da se vratim na početak...tako sam ja odlučila da se ništa ne dogodi, a i on je očigledno. Čvrsto sam rešila da više neću osećati to što osećam kad ga sretnem, da neću misliti o njemu, i da mi više neće biti stalo ni najmanje. Tako i idem dalje, radim posao sve bolje i bolje, imam brojne uspehe, ali ne osećam ih. On i dalje ne trepće kad me gleda.

Dvoje najbližih prijatelja su konstatovali "au, baš ti ne izlazi iz glave" i "ne znam stvarno šta da ti kažem".
Ne, ne izlazi mi iz glave, i ne, ne očekujem da mi iko išta kaže. Sem, možda, njega. On neka kaže nešto. Bilo šta. I "dobar dan" će biti dosta.