Treba mi zaštita od tebe.
Nadam se da znaš to. Jer ja ne mogu sama da se zaštitim od tvojih reči koje me jure, ganjaju neumorno, oblikuju svest i deformišu podsvest svojim simboličnim nametanjem žuljavog grumena ljubavi.
 Ponekad mi je smešan tajni plan podzemnih tunela ljubavi koji zacrtan tamo negde medju zvezdama čeka svoje ostvarenje i čeka, mene da konačno podjem pravim putem. Ili sam možda na pravom putu ali ne znam, odbijam da znam kao što si ti mene odbio ono jednom davno. Sećaj se toga i navali glavu na šake. Prošlost se promeniti ne može, a uporno se vraća kroz tužno sećanje i noćne more zipovane u oznojenim, zgrčenim telima...
A samo sam želela da me voliš kao što sam ja tebe.
Ma koliko to patetično zvučalo.
Samo sam želela da u jednom jedinom zagrljaju pronadjem sigurnost koja bi mi dala snagu da istrajem u svemu što je neminovno, a previše rizično. I zagrlio si me. Ali si ustuknuo. Umislio si da nismo jedno za drugo i povukao se korak unazad.
I šta sam mogla...
Okrenula sam ledja i tražila razlog da te zaboravim. A onda kada sam našla razlog da te zaboravim, taj razlog mi je dao novi razlog da te mrzim. Ali ja to nisam mogla...
Čitala sam slovo po slovo i reč po reč sasvim polako. Varila sam svako tvoje ruženje mene u Njegovim očima, a znala sam da on likuje i jedva čeka da mi pokaže sve to da bih me napokon imao samo za sebe. Osećao te je u meni. Bio je strpljiv. Pokušao je sve i uspeo je samo da mi nametne trenutnu ravnodušnost. Ništa više. Preduboko inputiran nisi mogao da se otkloniš običnim skalperom. Ostao si sklupčan tamo negde duboko u meni i ja sam te osećala svaki put kada srušio bi mi se svet. Jednostavno bih i ja potonula negde duboko unutar sebe i našla te tamo kako me strpljivo čekaš. Ćutali bi tako danima glave naslonjene jedna na drugu, sve dok ja ne bih utonula u san i ponudila ti usne vec otekle od prevelike koncentracije soli slivene iz oka.
I ti bi onda počeo da me ljubiš...