Treba mi zaštita od tebe.
Nadam se da znaš to. Jer ja ne mogu sama da se zaštitim od tvojih reči koje me jure, ganjaju neumorno, oblikuju svest i deformišu podsvest svojim simboličnim nametanjem žuljavog grumena ljubavi.
 Ponekad mi je smešan tajni plan podzemnih tunela ljubavi koji zacrtan tamo negde medju zvezdama čeka svoje ostvarenje i čeka, mene da konačno podjem pravim putem. Ili sam možda na pravom putu ali ne znam, odbijam da znam kao što si ti mene odbio ono jednom davno. Sećaj se toga i navali glavu na šake. Prošlost se promeniti ne može, a uporno se vraća kroz tužno sećanje i noćne more zipovane u oznojenim, zgrčenim telima...
A samo sam želela da me voliš kao što sam ja tebe.
Ma koliko to patetično zvučalo.
Samo sam želela da u jednom jedinom zagrljaju pronadjem sigurnost koja bi mi dala snagu da istrajem u svemu što je neminovno, a previše rizično. I zagrlio si me. Ali si ustuknuo. Umislio si da nismo jedno za drugo i povukao se korak unazad.
I šta sam mogla...
Okrenula sam ledja i tražila razlog da te zaboravim. A onda kada sam našla razlog da te zaboravim, taj razlog mi je dao novi razlog da te mrzim. Ali ja to nisam mogla...
Čitala sam slovo po slovo i reč po reč sasvim polako. Varila sam svako tvoje ruženje mene u Njegovim očima, a znala sam da on likuje i jedva čeka da mi pokaže sve to da bih me napokon imao samo za sebe. Osećao te je u meni. Bio je strpljiv. Pokušao je sve i uspeo je samo da mi nametne trenutnu ravnodušnost. Ništa više. Preduboko inputiran nisi mogao da se otkloniš običnim skalperom. Ostao si sklupčan tamo negde duboko u meni i ja sam te osećala svaki put kada srušio bi mi se svet. Jednostavno bih i ja potonula negde duboko unutar sebe i našla te tamo kako me strpljivo čekaš. Ćutali bi tako danima glave naslonjene jedna na drugu, sve dok ja ne bih utonula u san i ponudila ti usne vec otekle od prevelike koncentracije soli slivene iz oka.
I ti bi onda počeo da me ljubiš...

Razlivaš se po meni kao sunčevi zraci i tamniš me svojom nežnošću, goriš i sagorevaš dok istog trenutka sa najdubljeg dna počnem kao feniks iz pepela da vaskrsavam u fantastičnom orgazmu iskrenog Volim te...

  Otišao si iznenada. Bez reči. Jednostavno si nestao tog poslednjeg dana na jezeru. Svojim nepojavljivanjem si jednostavno, promenio boju jutru i mom licu izgled. Ni jezero nije više bilo srebrno i primamljivo svojom dubinom. Pesak je boleo tabane, a sunce je iritiralo prenapregnute oči koje su pokušavale da te ugledaju kako dolaziš odnekud, sav užurban jer znaš da te čekam. Vetar koji je hladio kožu, prijao bi da si tu kraj mene, da mi usporeno nanosiš losion sa zaštitnim faktorom, jer ti me jesi štitio. Od svega. I svih. 
Negde u stomaku sam osećala da si već daleko, da si još sinoć posle vodjenja ljubavi prelomio u sebi i rešio da nasilno završiš sve ono što je spontano počelo. Da li ljubav uopšte može da se isplanira? Osećala sam po načinu na koji si me gledao dok sam se skidala i prilazila ti. Osećala sam po načinu na koji si me mazio, dugo, dugo. Prelazio si dlanom preko moga tela fantastično sporo, čineći potkožno tkivo užarenom lavom koja greje krv. Tek ponegde bi vrhovima savršenih prstiju pravio krugove ili prave linije čineći da glasno uzdišem i molim da me ispuniš. Ali ne. Strpljivo si memorisao moje telo i svaku njegovu nepravilnost po prvi put sebično uživajući u sopstvenoj želji. Primetila sam mikron tuge u tvom pogledu, ali pomislila sam da je to zato sto imamo samo još jedan dan. Još jednu noć. I prepustila sam ti se. Dopustila sam ti da se igraš i zavodiš me iznova, da me opijaš i hraniš svojom očiglednom potrebom da me imaš celu i samo za sebe.
Po stomaku si iscrtavao čitavu baštu retkog cveća dok je samo bršljan uspuzao do nabreklih dojki željnih tvojih usana i jezika. Gledala sam te dok ocrtavaš krugove oko skamenjenih bradavica i molila da osetim težinu tvoga tela koja će znala sam, doneti olakšanje uzavreloj unutrašnjosti i trenutnom anestezijom me isključiti iz ovog sveta, sa ove planete, iz ovog života. To je trenutak u kom bi me imao celu. Samo za sebe. Glasnim uzdahom poklonila bih ti se u kompletu.

  Ali ti si se izgleda baš toga i plašio. Prevelike želje ponekad plaše, moram da se složim. Nemogućnost ispunjavanja tih želja boli. Ali, kako živeti sa činjenicom da nismo ni probali ?
U trenutku dok sam stavljala naočare za sunce, već umorna od čekanja i iščekivanja, izgorena d podnevnog sunca i oguglela na bol u duši koji uvek bude uspešno izlečen ravnodušnošću, shvatila sam stih koji mi do tada nije bio jasan:

  " Što ne boli, to nije ljubav ... Što ne prolazi, to nije sreća " , nasmejah se samoj sebi i nadanjima da ipak grešim, da ipak možda spavaš iznuren onim nesebičnim davanjem svakog atoma sebe i primanjem moje celosti. Na trenutak sam pomislila da si shvatio ogromnost moje ljubavi i spremnost moga pripadanja, pa si jednostavno pronašao spokoj za kojim si tragao od prvog trenutka kada smo se sudarili i kontaktom naneli bol jedan drugom. Ali ne...

  Otišao si dok je krevet još uvek bio topao od naših tela. Otišao si sa mirisom moje kože u vazduhu, sa mojim ukusom u ustima i ispunjenom željom u srcu.
  A kazala sam ti da je moja celost zastrašujuća...