Od kada znam za sebe svaka moja kuca je bila puna kucnix ljubimaca.Moji roditelji,braca i ja ix naprosto obozavamo!Dok sam kao mala zivela na selu,u velikoj kuci sa prostranim dvoristem,novi ljubimac postajala je skoro svaka napustena kuca ili maca.Moj otac je umeo veoma dobro da se brine o njima,a i imao je zelju to da radi.Dok sam bila mala,te zivotinje mi skoro nista nisu znacile,u njima sam videla samo zabavu...Tada uopste nisam sxvatala koliko sam srecna,jer sam od tada pa do sad milion puta zavrsavala uplakana i sa velikim oziljkom urezanim u moje srce...Mozda zvuci smesno,ali toliko sam slaba na zivotinje,da je dovoljno da na ulici ugledam neko napusteno kuce i da pocnem da placem!
Pre mozda oko,5-6 godina moj stariji brat mi je poklonio crnu Toy pudlicu,koju je on vec izdresirao i bila je spremna samo za mene!Secam se tog dana kada je odlucio da mi je pokloni niko nije bio srecniji od mene...Svaki novi dan moja nova kuca i ja smo provodile u igri,setnjama,bezazlenim salama i ucenju novix trikova.Jednom recju,bili smo pravi "dream team"!Svakog jutra bi me probudila mekana sapica sa loknicama,i uvece u krevet ispratio dodir xladne njuskice na mom obrazu...Tako je bilo skoro svaki dan(sem kada sam morala malo da je zapostavim zbog obaveza) naredne 4 godine...Sve do jednog dana koji je veoma dobro poceo,a zavrsio se kao najgori dan na svetu.Tog trenutka sam izgubila jednog od najboljix prijatelja,clana porodice,i najvaznije svog kucnog ljubimca...Ux,secam se toga,kada su mi saopstili da je poginuo,kroz mene je samo prosla neka vrela struja i vodopad suza krenuo mi ja na oci,i nije stajao citavix nedelju dana.Nisam spavala,nisam jela,nisam gledala,nisam slusala...Samo sam lezala i plakala...Svaki cosak,komad namestaja,miris me je podsecao na moju pudlicu...Ujutru sam se sama budila,a uvece sam legala u krevet bez poljubaca.........
Evo,i dans posle 2. godine od tog nemilog dogadjaja,dovoljno mi je da pogledam njegovu sliku ili da cujem pesmu "Someones watching over me"(koju sam posvetila kuci) i da mi zasuze oci...Moram da vam priznam da sam plakala dok sam pisala ovaj post....:)U njemu sam otvorila dusu,bar sto se ljubimaca tice...Oni koji su nekada doziveli situaciju slicnu kao ja,razumece me....
To je pudlicina(Willy-jeva) slika...Zar nije meden?
ali uvijek sam zeljela malog,slatkog,cupavog psa
))Da to je slika moje ex-kuce....
kako sam ga samo volela... ( sada si me podsetila na njega ovim postom...
<br>Ja lezem u krevet s mojom macom,budim se s njom,ljubim je svuda (ne u dupe jedino
) znam da je zivotinja al jbg to je ljubav...Inace,uvek sam kao mala imala papagaje kao ljubimce,a sad ne znam,nekako sam se i ohladila od njih,mada imam jednu macu,dobro,ne bas skroz moju,ali ipak( Ali ipak, tako je bilo najbolje.
<br>Slika tvoje pudlice je preslatka! Nazalost, psi ne zive dugo (a cesto im se dogadjaju i nevolje, kao tvom i mom psu), i sve sto ostaje je samo secanje na njih, ali... zivot ide dalje a najbolje sto mozes da uradis jeste da nabavis neku novu kucu koju ces usreciti! Ja sad imam koker-spanijela, i volim ga kao sto sam nekad volela mog Balta.
<br>Ps. Procitala sam onaj post u kome navodis deset najlepsih frajera! Slazem se za Bred Pita 100%, ali bih ja Enrike Iglesiasa stavila odmah iza njega xD
<br>bye :*
