Hmmm,zaista ne znam kako da zapocnem ovaj post.Savrsen post.Moram da ga napisem,i bar na trenutak se kroz njega vratim u proslost.Moram.U ovom trenutku mi je to ocajnicki potrebno.
Secam se savrsenih trenutaka koje sam provodila na ovom sajtu.Pre tacno 4 godine.Hah,da.Cetiri godine je proslo od kada sam prestala redovno da posecujem moj blog.Jedino mesto,gde sam uvek iskreno uzivala.
Volim da ponekad dodjem ponovo.Volim da citam svoje stare postove.Zaista.Ponekad cak i zaplacem kada ih citam.Nedostaje mi to kakva sam osoba bila tada.Nedostaje mi moj tadasnji zivot.Sve.Do sitnih detalja.Zivot me je odveo u pravcu na koji nikada nisam ni pomislila.Izgubila sam mnogo dragih osoba.Promenila previse misljenja.Totalno izokrenula svoj zivot naglavacke.
Zaista ne znam da li neke osobe od pre 4 godine jos uvek posecuju ovaj sajt.One znaju kako smo ja i moja blog drugarica (takodje i iz stvarnog zivota),bile savrsene.Ako ne znate o kome se radi,to je hilarym.Da.Mnogo mi nedostaje to sto sam bila kada sam se druzila sa njom.Mislim,jos uvek smo mi drugarice,ali sve se sastoji iz par Cao na ulici ili u skoli.Ni ja ne znam sta je ona postala,niti ona zna sta sam ja postala.Zao mi je.Uvek se sa radoscu secam vremena koje smo zajedno provele.I uvek pozelim da bar na trenutak ponovo budem ta osoba.
Verujem da sam se toliko promenila iz razloga sto je zivot jednostavno surov.Da.Surov.Kada on odluci da se nesto menja,to se menja.Bio ti spreman ili ne.
Ne verujem da je iko spreman da se sa 15 godina oprosti sa najvaznijom osobom u zivotu.Osobom koja je bila moja zvezda vodilja.Da se tako izrazim.Osobom koja me je cinila neizmerno srecnom,i koju sam ja cinila neizmerno srecnom.Ne,ne radi se o nekom budjavom decku.Cisto da znate.
Mozda i cinjenica da sam se za 4 godine dosta promenila i nije tako strasna.Ali cinjenica da ne bih mogla da prepoznam osobu koja sam sada i koja sam bila pre dva meseca,me zabrinjava.Hah,secam se,pre samo godinu dana,kada sam mislila na osobe kao sto sam ja sada,samo bih zazmurela,stresla se i pomislila Nema sanse da ja ovo nekada postanem.I eto.Zivi sam primer kako su Cudni putevi gospodnji.
Ako je iko i procitao ovaj izliv iskrenosti,ne verujem da je ista razumeo.Takva je sada situacija u mojoj glavi.Nerazumna i maglovita kao i ovaj tekst.Ah,morala sam da napisem ovo.Osecam se lakse.Mnogo lakse.I da,sada odoh da citam svoje postove.Od pocetka bloga.Mozda ponovo i prepoznam tu devojcicu u sebi.Nadam se da hocu.
Pa sam resila da napisem post...
Hmmm,sigurno vas ne zanima da pisem o svom zivotu ili tako necemu,ali moram malo,cisto da bi znali sta se sve izdesavalo,i koliko sam se promenila...
Ali iskreno,vise ne znam sta je sa njom...Sigurno je uspesna glumica...
Takodje i neke nastavnike....
Ma mogu do sutra da pisem,ali mislim da necu uspeti da opisem tu tugu koju osecam...Necu moci da izdrzim da svako jutro kada krenem u srednju skolu prodjem pored moje stare skole,a ne udjem u nju i ne vidim nasmejana lica mojix drugarica koje vriste kada me ugledaju...Ili da na casu cujem kako me neko iz poslednja klupe zove da mi trazi svesku da prepise lekciju od mene....To su mozda male stvari,ali su meni znacile mnogo ovix 8 godina....Luw ya all....
Ne mogu da verujem da sam postigla i taj broj...Ipak,nije bas mali...
Joj,sutra je okruzno takmicenje iz Englisha u Cacku...Toliko sam uzbudjena da ne mogu normalno da funkcionisem!Priznajem da smo se sa nastavnicom stvarno vrxunski pripremali(od petog razreda!!!) ,ali ipak...Konkurencija je stvarno velika...
Pa,to je sve novo...Pisemo se...Luv ya all....
Ali,nema veze,sada sam ponovo tu,sa novom inspiracijom i novim dogadjajima za prepricavanje mojim omiljenim blogerima.
To je pudlicina(Willy-jeva) slika...Zar nije meden?
To je to...Nadam se da vam se dopadaju...
KisSsSsSsSs......
