Hmmm,zaista ne znam kako da zapocnem ovaj post.Savrsen post.Moram da ga napisem,i bar na trenutak se kroz njega vratim u proslost.Moram.U ovom trenutku mi je to ocajnicki potrebno.
Secam se savrsenih trenutaka koje sam provodila na ovom sajtu.Pre tacno 4 godine.Hah,da.Cetiri godine je proslo od kada sam prestala redovno da posecujem moj blog.Jedino mesto,gde sam uvek iskreno uzivala.
Volim da ponekad dodjem ponovo.Volim da citam svoje stare postove.Zaista.Ponekad cak i zaplacem kada ih citam.Nedostaje mi to kakva sam osoba bila tada.Nedostaje mi moj tadasnji zivot.Sve.Do sitnih detalja.Zivot me je odveo u pravcu na koji nikada nisam ni pomislila.Izgubila sam mnogo dragih osoba.Promenila previse misljenja.Totalno izokrenula svoj zivot naglavacke.
Zaista ne znam da li neke osobe od pre 4 godine jos uvek posecuju ovaj sajt.One znaju kako smo ja i moja blog drugarica (takodje i iz stvarnog zivota),bile savrsene.Ako ne znate o kome se radi,to je hilarym.Da.Mnogo mi nedostaje to sto sam bila kada sam se druzila sa njom.Mislim,jos uvek smo mi drugarice,ali sve se sastoji iz par Cao na ulici ili u skoli.Ni ja ne znam sta je ona postala,niti ona zna sta sam ja postala.Zao mi je.Uvek se sa radoscu secam vremena koje smo zajedno provele.I uvek pozelim da bar na trenutak ponovo budem ta osoba.
Verujem da sam se toliko promenila iz razloga sto je zivot jednostavno surov.Da.Surov.Kada on odluci da se nesto menja,to se menja.Bio ti spreman ili ne.
Ne verujem da je iko spreman da se sa 15 godina oprosti sa najvaznijom osobom u zivotu.Osobom koja je bila moja zvezda vodilja.Da se tako izrazim.Osobom koja me je cinila neizmerno srecnom,i koju sam ja cinila neizmerno srecnom.Ne,ne radi se o nekom budjavom decku.Cisto da znate.
Mozda i cinjenica da sam se za 4 godine dosta promenila i nije tako strasna.Ali cinjenica da ne bih mogla da prepoznam osobu koja sam sada i koja sam bila pre dva meseca,me zabrinjava.Hah,secam se,pre samo godinu dana,kada sam mislila na osobe kao sto sam ja sada,samo bih zazmurela,stresla se i pomislila Nema sanse da ja ovo nekada postanem.I eto.Zivi sam primer kako su Cudni putevi gospodnji.
Ako je iko i procitao ovaj izliv iskrenosti,ne verujem da je ista razumeo.Takva je sada situacija u mojoj glavi.Nerazumna i maglovita kao i ovaj tekst.Ah,morala sam da napisem ovo.Osecam se lakse.Mnogo lakse.I da,sada odoh da citam svoje postove.Od pocetka bloga.Mozda ponovo i prepoznam tu devojcicu u sebi.Nadam se da hocu.
Većini blogera nedostaje vreme kada smo non-stop izbacivali nove postove.komentarisali jedni drugima,savetovali se itd. Kao što kažeš, život nas odvede negde drugde i spremi nam ono što ne očekujemo (i dobro i loše). Veruj mi, i mene ponekad uhvati nostalgija,što uopšte nije loše draga moja. Ali pazi sad, prošlost je prošlost. Ono što se desilo,neće se ponoviti (možda i hoće,ali u drugom obliku koji ćeš drugačije razumeti jer si starija i zrelija.) Umesto da se vraćaš u ono što je bilo bolje je da postaviš pitanje "Kako da učinim da mi bude lepo?". Na to pitanje ćeš znati odgovor.
Istina je da svi poželimo da smo mlađi tek kada dosegnemo određeni stepen zrelosti i suočimo se sa surovošću života. Drugog izbora nemaš,osim da prihvatiš promene i nastaviš da tkaš svoj put i boriš se za sebe i svoje ciljeve.
Što se prijatelja tiče znaj da oni dođu i odu,ali se za samo nekoliko njih koji te odlično poznaju i koji su ti dragi vredi boriti. Možda je teško sada,ali kasnije će biti okej. Znam kako je meni bilo kada sam prošle godine doselila u državu čiji sam trenutni stanovnik. Pa prilagođavanje,ovo,ono... Duga je to priča,ali suština svega je istrajnost. Prema tome pokreni se malo. Sećati se nečeg je lepo,ali je ružno kada patimo za uspomenama. Drugačije smo živeli ranije. Svoja dešavanja smo pisali kao knjigu i bilo je super, imali smo manjak obaveza jer smo skoro svi bili u osnovnoj. Srednja škola nas promeni za određen broj stepeni, to je neminovno.
Hehe,raspisah se... U svakom slučaju želim ti sve naj i napiši nešto kad se uloguješ na blog. Rado ću čitati tvoje postove, jer mi je drago da se neko od ranije aktivnih blogera oglasio. :****
u potpisu Mononoke (nekad Izzy)
Bukvalno su mi zasuzile oci.
Hvala puno.Znaci mi ovo.Bas.Drago mi je sto si i ti tu.Naucila si me necem novom.Hvala tiiii.
<3
Huh,tada sam kao hilarym prvi put logovana ovde.Skoro 3 godine,previse
Ne kazem da mi nekad ne zafali blog,ali jednostavno,ne vidim vise svrhu da ovde pisem ono sto osecam,a vidim i da nisam jedina.
Sve se promenilo,i ja sam se promenila,ne drasticno mozda,ali opet,kada sad citam svoje stare postove smejem se stvarima koje su me tad brinule.Sve je bilo tako naivno,zabavno,bezbrizno.Prosla sam uzasan period od prosle godine,i gubitak drage osobe,i svadju sa najboljom drugaricom na duzi period(sada je doduse sve ok,i usput sam stekla jos koju),i ne znam da li bih se vracala natrag.Jer me je sve sto se dogadjalo i promenilo i ocvrsnulo.Ne bih bila ja ono sto sam danas da se to nije dogadjalo.A ni ti,tako da,nemoj zaliti za prosloscu,neke stvari i ljudi se ne mogu vratiti,i to boli,ali,mi moramo da naucimo da zivimo sa tim,zar ne?
Meni je krivo sto smo se i mi razisle,ali mozda se i nase prijateljstvo zajedno sa nama promenilo.I srednja skola i sve.Ali ipak,znaj da kad god ti zatreba neko za pricu,savet ili bilo sta,uvek sam tu za tebe,don't forget
Ja nisam ni rockerka ni punkerka ni fenserka,vec samo ja,nekad slusam Slipknot,nekad Nikolu Rokvica,nekad sam dobra,nekad sam losa,ali sa svim tim,to sam samo ja,ona ista kao sto sam uvek i bila,negde u dubini
I mnogo sam oduzila,a slucajno sam usla ovde tako da,bolje da zavrsavam moju pricu
D
Hvala. (:
U pravu si. ^_____^
<3
