Roditelji . ..  Ja volim moje roditelje, ali onako, iskreno. I znam da bi mi bilo jako tesko da nemam jednog od njih. Oni su uvek bili uz mene, za sta se nadam da ce jos dugo. Mama mi stalno prica o poverenju koje ima u mene, kao i da veruje u mene, zna da ja necu napraviti neku glupost, a da prvo ne razmislim dobro. To mi puno znaci, mada je malo smorila.:) A moj tata je neka druga prica. On je najbolji savetnik u svako doba. Secam se svaki put kada sam bila tuzna ili povredjenjena zbog mojih *prijatelja* on bi mi uvek objasnio onu vedriju stranu... Mada sam se ja puno puta razocarala u njih zbog nekih postupaka. Kao na primer: kada me smatraju jos uvek malom devojcicom, a ja to vec odavno nisam! I tako mi redovno dolazimo u konflikte. Mada u zadnje vreme slabije... Mada to nikako ne resava probleme, bas suprotno.

Danas sam se setila moje (bivse) drugarice. Mi smo bile najbolje. Imale sve, ljubav, podrsku, prijateljstvo, bas sve. kako uzajamno, tako i od roditelja. Od prvog dana smo se slagale, zajedno se smejale, cule redovno telefonom i sl... Jednog 1.septembra zajedno smo krenule u 4. razred... Ona je tada bila jako srecna, i nije skidala osmeh sa lica... Ostale devojcice su mi rekle kako se njoj desilo nesto strasno. Zabrinula sam se, pa sam je pitala da li ima nesto novo. Uzdahnula je i rekla *verovatno ne znas, moj tata je umro*, ja sam zanemela, i nisam mogla da verujem . . . Ona je zatim naglo promenila temu, i pricala mi neke viceve i sale, kako se ne bi secala toga. . . 

Vremenom je navikla da zivi sa tim. Nikada je nisam videla da place. Cak ni kada smo gledale stare foto-albume njene porodice. I uvek bi izbegavala da prica na tu temu. Bila je jaka.

Kasnije se jako promenila, upala je u neko sumnjivo drustvo, i postala neiskrena. Zato smo prestale da se druzimo... Ipak, uvek cu je se secati, iako su nam sada zivoti krenuli drugim putevima.

Da li vi poznajete neke osobe sa *ovakvim* slucajevima? Kako su oni zavrsili? ostavite mi neki kom...

Ici