Necu.
Ma necu i bog.
A,a. Nema shanse.
Znam da je to samo 6 cifara, i da ne bi trebalo da se potresam.
Ali necu.
Za inat !
Prokleti telefon !
Shto tako gleda u mene !
Pa, rekla sam da necu,i  tachka.
Pa shta ako moram? Pa shta ako rachunaju na mene?
Neka pishu-propalo.
Neka me izbace. Disreditiraju ( shta god to znachilo).
Neka mi oduzmu sva prava.
Ali necu i necu.
Necu da zovem.
Necu da kazem da mi je potrebna pomoc.
I necu da slusham ironichan glas koji ce , 100% reci : "Jesam li ti rekao?".
Oh, mon dieu !
Zashto, zashto zavisim od jedine osobe od koje ne bih smela?
I shta mu je znachilo ono " Zvacesh ti mene , kad tad ! "...??
Kao da je znao..
Uh !
Pa sve ovo je njegovo maslo ! Znala sam da neshto muti !
E pa necesh ga...
Iz ovih stopa zovem. Evo, vec okrecem broj . Axa... sad cu sve po spisku. On mene da sabotira??
Pa ne zakopchava se Freeda na ledjima !!
E, sad ce da vidi..
Zvvrrrrr... evo, zvoni.
"Halo?"- ma otkad on ima ovako dubok glas?
"Ja sam. Treba mi pomoc"..
E u p...ershun !!!

 

"A u istom smo gradu,
iste brojimo minute,
samo shto usne ne ljube i shute
samo shto ochi prosipaju sjaj
u nekim drugim sobama
nekim drugim ljudima"

Najiskrenije sam mislila kada sam rekla da ga ne zelim. Iako me je suza u krajichku njegovog oka na tren kolebala, znala sam da od nashe tzv. romanse nishta biti nece !
Daleko od toga da ja precenjujem sebe i stavljam svoju ulogu iznad njegove. Ne smatram ga nedostojnim.
Ima neshto u meni shto me kochi i ne dozvoljava da dajem shansu. Chini mi se kako je ta shansa ustvari samo lazno probudjena nada. Pa srce valjda zna?! Ako ne zna srce, ko ce?
Ne mogu , niti zelim, sebi dati za pravo da povredim nekoga. Ja sam samo nebitna karika u ovom milionskom lancu pozude koju vidjam svakodnevno.  Prema mojim drugaricama, prema nepoznatim devojkama u autobusima, tramvajima.. dok shetaju u svojim kratkim suknjicama. Zapazim pozudne poglede.
Ne treba mi to.
On ne shvata. Misli: lako je. Ja sam mushko, ti zensko. Nema tu vecih dilema. Nema tu shta vishe kalkulisati. I u sekundi pomislih kako je u pravu. Pa u ljubavi nas ne vodi rachunanje..vec osecaj.
Ali ga nema. Tog osecaja.
Zato sam mu direktno uputila udarac. Nazalost, primio ga je na mesto koje najvishe boli- mushku sujetu.
Volela bih da je postojao nachin da to uradim nezno, bezbolno, kao kada se vadi zub pod anestezijom. Ali nije.
Mozda sam gruba, osorna, hladna. Mozda tada nisam brinula o tome kako ce podneti, kada sam mu sve te rechi sasula u lice.
Ali nekome jednostavno ne mozesh objasniti drugachije, a taktiziranja mi je previshe.
Zato, danas, na dan shale i zevzezata...rekla sam ozbiljnu stvar.

-Ovo je sve aprilska shala, zar ne Freeda? Aprililili...- smeshkao se.

Kako bih volela da jeste !

" smrtonosan je zivot, al smrti odoleva "

 

 

 

 

 

<- Prethodna strana :: Sledeća strana ->