Wednesday, April 6 - Prica o zmaju

Imala sam prilike da pre neki dan upoznam coveka , pisca, osobu od pedesetak godina, sa naocarima na pola nosa i ogromnim pivskim stomakom. Ni pisci nisu ono sto su nekad bili.

U poslasticarnicu sam dosla pola sata ranije da opet prodjem kroz sva, na brzinu smisljena, pitanja, da proverim tehnologiju sazetu u moj skromni diktafon, da odmerim najbolju poziciju, ako je ikako moguce zvucno izolovanu, i da strpljivo cekam.

Odmah sam ga prepoznala, s vrata. Visok, podebeo, obucen u neku AC/DC majicu, teksas jaknu i farmerice. Ocekivala sam kosulju u najmanju ruku, al nije to toliko ni bitno. Malo mi je i laknulo kad videh da je casual. Znaci, nije mrgud. Vrlo vazna stavka kada ste novinar.

Elem, gospodin pisac mi se nasmesio i smestio u neudobnu drvenu stolicu. Narucio je dve sampite, valjda za mene jednu, i dobrodusno rasirio ruke.

- Pa eto, hteli ste da porazgovaramo o mojim romanima. Izvolite, koja su vasa pitanja.

U trenutku se zbunih. Jeste da sam sva njegova dela procitala minimalno trista puta, i da znam sve o njemu, da sam ga jurila na Sajmu knjiga pre godinu dana samo zbog potpisa, i da sam prevrnula nebo i zemlju ne bih li dosla do njegovog broja telefona. A sad mi se grlo steglo, pa ni da beknem. Uzimam diktafon u ruke , pritiskam nesto, molim boga da ne otkaze baterija, a opet dobijam na vremenu.

- Jeste li namestili to sokocalo? - pita on, gurajuci ogromno parce sampite u usta.

- Jesam, jesam. Evo pocinjemo.

-Ajde gospodjice delajte brze, mogao sam ceo pleh sampita do sad da pojedem.

Nisam sumnjala.

- Je l' verujete vi u vile? - pitah ga poslednje pitanje sa spiska. Onda shvatih sta sam pitala osobu cija je knjiga proglasena za knjigu godine.

- To vam je prvo pitanje? Evo radim ovaj posao vec deset godina, i niko me to do sada nije pitao. Da, verujem.

Odahnuh. Ubrzo sam shvatila da sto su mi pitanja banalnija i nesmislenija, njegovi odgovori su brilijantniji.

Buduci Nobelovac, garantujem. A ja sedela sa njim u poslasticarnici i jela sampite.

Wednesday, March 30 - Da li znas kako moze da se kupi ljubav?

Tap 011 najavljuje veliki "kam bek". Hm.
Svi poludeli, zatrpavaju facebook njihovim pesmama, slikama, statusima of kors na kojima se pretezno hvale kako "ne smeju propustiti ovaj event" itd.
Malo ko se seca kako su se, i na koji nacin Tapovci rastali, i to ne bas tako davno.
Elem, ne ja ne idem na koncert, iako jos cuvam kasetu ove grupe, kupljene na novogodisnjem beogradskom Sajmu 1996.
Ja trenutno plivam u drugim vodama.
Kako je moja emotivna komponenta u sferi depresije, nevidjene na ovim prostorima ( mojim ) , lecim se jeftinim duvanom i gomilom posla. Pripomaze i cinjenica da uskoro putujem po Evropi za neke smesne pare, sad me polako hvata putna groznica.
Ponovo sam pocela da pravim planove. Pocela sam da mislim o buducnosti, o postdiplomskim studijama, o poslu , o plati.
Malo doduse imam vremena da mislim, jer sam non-stop u nekoj guzvi , haosu, i za promenu to mi sasvim odgovara.
Bilo je tesko, moram priznati, potuci u sebi sve one demone koji su me vukli na dno. Najvise ta depresija koja ume da bude lukava i prepredena.
Pocela sam da radim na sebi. Na svom zivotu.
Mukotrpno i iscrpno.
Ali vredece.

Tuesday, March 22 - -Rezovi-

" Ako zena moze na giljotinu, moze i u Skupstinu" - reci su jedne od boraca za zenska prava, davnih godina kada su zene bile uoblicene u krpene lutkice, kojima su muskarci ( alfa i omega) krojili sudbinu. Olimp de Guz je, u duhu svojih reci, i bila giljotinirana, pod optuzbom da je "presla granice svog pola". Iako je zivela u vreme terora ne samo nad zenama, iako je glavom platila jer je glavom mislila, ove reci su duboko ostale ukorenjenje u sva kasnija feministicka ucenja.

Da se razumemo, ja nisam feministkinja. Ja se ne borim. Jos uvek. Za sada samo ucim i pomno pratim puteve feministkinja koje zele promeniti, ne svet, samo svest o zeni kao ljudskom bicu.

Feminizam i dalje u nekim delovima sveta ne prihvataju kao akademsku disciplinu, vec vise kao pokret. I sto dublje zadirem u tu temu, sve mi se vise cini da se borimo sa vetrenjacama. Koliko god neka drustva bila moderna, demokratski orijentisana, humanisticka, uvek ce postojati ta predrasuda da zene ne mogu misliti , da nisu umna bica poput muskaraca.

Meri Vulstonkraft se borila za obrazovanje zena. Mnoge su se borile za politicka prava, za javnu ravnopravnost, za pravo na uspeh, na trijumf. A opet mi deluje kao da se i danas, zene moraju izvinjavati za svoje rezultate, ne daj boze jos da su ti rezultati bolji od muskih.

Hoce li se ikada obrnuti svet, ne znam. Ali se iskreno nadam.

Medjutim, ono sto me najvise pogadja je stav nekih zena po tom pitanju. Pocecu od sopstvene porodice, jer valja zaviriti u svoj lonac, pre nego tudj.

Elem, moja baba je uvek bila pod cizmom mog dede. Za to vreme, za te prilike to nimalo nije bilo cudno. Stavise bilo je prirodno. Ona je imala istu platu , ako ne i vecu od njega, a on je raspolagao svim novcem.

Kada sam je, skoro pitala da mi objasni zasto je to tako, imala je sasvim jednostavan odgovor - " veca bi sramota bila za mene da sam ga ostavila".

Racunajuci na posledice zenske revolucije krajem 20.veka, smatrala sam da kasnije generacije imaju drugacije stavove o tome. Ali ne.

Jutros dok me je majka fenirala, pokusavala je da mi utuvi u glavu da muskarac mora biti autoritet za zenu, da ona mora slusati kada on lupi sakom o sto, da se mora povinovati jer je slabijeg karaktera. Rekla mi je, onako majcinski, da moram naci muskarcinu koji ce me voditi kroz zivot i koji ce mi biti oslonac.

Toliko o uspesima zenske revolucije.

Ostaje samo da se nadam da ce mladje generacije umeti da shvate sta ravnopravnost znaci, sa svim svojim manama i vrlinama. Ako do toga ne dodje, onda je Olimp de Guz mozda ipak dala zivot uzalud.

Saturday, March 5 - Upravo ostavljena

Docekah i to cudo. Ostavio me momak. Sio mi ga djuro. Ili njemu,svejedno. Da sam plakala, pa i nisam, jer sam preplakala citavu vezu, sada mi ostade osmeh. Ali i da sam normalna posle prekida ,  ni to nisam. Pitam se da li uopste moze raskid i neposredan period posle , da se normalno prezivi?

Elem, dobra strana price je ta da sam svoj emotivni krah prebacila na uspon svoje karijere ( studentske za sada), i moram priznati ne ide mi lose. Ove godine, ako bog i svi sveci dozvole, diploma ce biti jos jedan papir vise u mojoj sobi.

Nisam usamljena trenutno. Ok, priznajem da svako malo bacam pogled na telefon, neki put skuvam kafu onako kako je on pio, neka pesma podseti..ali sve u svemu, stojim na nogama. Ok, klecim. Ali ne molim, niti sam planirala da molim.

Ocekivala sam raskid vec neko vreme. Poslednji njegovi dani u kasarni u Beogradu su bili toliko intezivni i srecni, da je posle toga moralo uslediti sranje. Ali da ne pljujem previse po bivsem ( o njima sve najbolje, kao i o pokojnicima), sta sam drugo i mogla da ocekujem od deteta koje je naviklo da svi drugi poturaju svoju kicmu za njega? Hmm.. been there, done that !! Ali No more !!

Uostalom, kakva je to pa ljubav, kada je on morao mene spustati na niske grane, umanjivati moje pobede i znacaj, samo da bi njegova sujeta dobila na kilazi?? Neee, nije to bila ljubav ! To je bila cista zavisnost. Ja sam bila sank za koji se, pijan , drzao.

Ok, kriva jesam, sto sam bila slepa kraj zdravih ociju, sto sam glumila mucenicu i majku terezu, mariju..koju god. Kriva sam sto sam njegove probleme gledala kao na svoje, sto sam gutala njegove muke i teskoce, kao da meni u zivotu nista lose ne ide, pa se rekreativno bavim njegovim patnjama.

Aman, dosta.

Pateticno je to sto znam da ce pokusati da se vrati u sigurno gnezdo, sto ce kada ukapira sta je i kako je, opet hteti da mu drzim strah, glavu i nade. Jos pateticnije je to sto ce na samom kraju on biti taj koji je ostavljen. Ali, svakome po zasluzi.

Saturday, January 22 - Jer tuznu pesmu pevaju, oni sto ostaju...

Zavist.

Sve ono sto je zakopano u nama, svaka nasa neostvarena zelja, svaki nas nedosanjan san. Svi oni stihovi koji su ostali zakljucani u pretkomorama mozga i srca ( to malo manje). Sve one nase ambicije koje su nas vukle za rukav, nezrele i zeljne svega i svacega. Najvise samih sebe.Svi nashi neuspesi uredno slozeni na najvisoj polici ormara zivota..Sve nase pobede, istaknute kao posteri na zidovima sobe, poput medalja. One najsitnije, najvise uglacane i poturene svakom ko proviri iza vrata. Sve ljubavi, one platonske , i one pune, prepune strasti, niskih i svakojakih, koje came po dnevnicima, virtuelnim i hartijskim.

Odluke, narocito one lose , gurnute pod tepih, zakopane na tavanima, cusnute po coskovima. Sva ona sreca data, i oduzeta sticajem okolnosti .

Poneka anegdota ispricana ofrlje uz popodnevnu kafu, zaboravljene, izbledele. Kao i ukus kafe, ako se ne konzumira duze vreme.

Kao i sve noci, neprospavane, i lucidne. Nadolaze non stop, i svaka nosi novu mentalnu bolest. Lekove smo odavno izmesali sa kamenjem koje gutamo iznova i iznova.

Gorcina.

Sakupljena u nepcima, u ocima.  Kao gnoj izlazi iz svake rane i siri se, neopisivo brzo. Preplavljuje dusu, ako je jos imamo. Ako je nemamo, onda poplavu i ne primecujemo.

Krv je prestala da vri. Leptira vise nema, ni na dnu stomaka, nigde. Razum nije pomucen, razum je bistar, i postaje zvezda vodilja. Mesec, satelit naseg zivota.

Mozda je djavo dosao po svoje....