Monday, July 9 - Ti samo budi dovoljno daleko

" ti samo budi tamna sena

za mene stizu lepsha vremena

ulice nove, nova lica.

i jedno nebo prepuno ptica..."

Rechi ove pesme me uvek rastuze. Ne pronalazim ni gram sebe u njima, ali eto tako... vrate se neke stare emocije, i probude nove. A valjda je ovo pesma za sve nas u odredjenim zivotnim trenucima.. Kad je neko dovoljno daleko, da mozemo skrenuti pogled na drugu stranu. I da postoji neko drugi koji ce nam ponovo uloviti isti pogled.

" ti samo budi dovoljno daleko... za mene postoji drugi neko...

chije ce rechi manje da bole...chije ce ruke, lepshe da vole.."

axam, bash tako...novi mirisi, novo leto..neke nove ljubavi... a ovu pesmu moram prestati da slusham, bar do septembra..

mislim da mi je vrucina malko uticana na mozdane celije...odoh da odmorim...

E,da,  jedna novost - sutra mi je upis za fax. Ipak sam proshla

Friday, July 6 - Trag u beskraju

Tražim te...U drugim svetovima, tuđim očima, u plavetnilu najlepšeg julskog neba...Tražim te- a ne želim da te nađem jer, ako te nađem, shvatiću da nisi tako savršen kakvim sam te zamišljala i kakav bih volela da budeš. Ali ipak te tražim...U svitanju svake nove zore, u dubinama svih mora sveta...Osluškujem vetar, talase, ptice, ne bi li možda čula gde si, ne bi li saznala koje je to mesto tvog postojanja, i je li ono zaista savršeno kako bi trebalo da bude, kako bi moralo da bude, jer-savršene osobe žive na savršenim mestima...

Pokušavam da razaznam tvoj osmeh među milionima drugih, i tvoj glas među milionima sličnih.. Pokušavam da pronadjem boju koja će biti bar približna boji tvojih očiju,ali ne mogu...Jer nema istih očiju, to se samo našem varljivom mozgu čini da su slične, jer boja očiju je jedinstvena i ne može se kopirati, kao što se ne može kopirati nešto što je neprocenljivo na svetu...

Tražim te...U rečima, brojevima, zakonima prirode, nadajući se da se neki možda odnosi na tebe... Tražim te u snovima, u tom neverovatnom spoju magičnog i ljudskog, tražim te jer- možda mi baš oni otkriju nešto o tebi...

Ali istovremeno se i plašim...Šta ako mi neki od njih otkrije tvoju manu? Šta ako mi kaže da tvoj osmeh ipak ne donosi sreću? Šta ako mi kaže da tvoje oči ipak ne odaju večnost, ne pokazuju besmrtnost..?!

Tražim te...u vekovima koji su prošli, i koji će tek doći...

Tražim tvoj trag u beskraju, ali , ne mogu ga naći jer suviše je ljudi ostavilo tragove svojih stopa na pesku koji predstavlja naš život. Suviše je otisaka prstiju u mojim snovima , suviše različitih da bih mogla prepoznati tvoj....

Znam da te ne mogu naći, treba mi mnogo više sreće od one koju trenutno imam....To mora biti onda kada će se ukrstiti planete, poklopiti kazaljke, trenutak večnosti kada će ona sila gore poslati svoju svetlodt na moj dlan, svetlost koja će mi obasjati put i pokazati pravac koji vodi do tebe...

Do tada, ja ću nastaviti da tragam za dokazom tvog postojanja, JER KAD TE NADJEM, POČEĆE MOJ ŽIVOT !!!

Thursday, July 5 - ..crno-beli prizor...+ Libar !

...crno-bela bajka iz snova prelazi u realnost. Postaje deo svakodnevnih pojava. Kao što je sunce, leti. Svakog jutra izroni,probudi se..obasja potrebno...i zadje.Onda kada više nije neophodno. A i dalje se oseća toplina zraka...

Sa dna svojih misli, izvukla sam pouku ! Zapamtila i zaboravila...Joj, kao da je važno, na to dno mogu zaviriti uvek. A ni pouke nisu, ono što su nekad bile. I sada ,eto, živim u toj sredovečnoj bajci, bez ikakvih izgleda da se trgnem, jer je ovako lepše, bolje, srećnije. Ima osmeha, ima kikota, žamora...slobode iznad svega.

evo reči koje mi se vrzmaju po prebivalištu već skoro dva sata...postadoh zavisna od njih...

" U LIBAR SVOJIH DUGOVA ,UPIŠI MENE
JER ODAVNO TE KUPUJEM, S ONIM ŠTO SI HTJELA ČUT
OD STRAHA DA NE POTONE, TVOJA LJUBAV ZA MENE
KAO PČELA U ŽLICI ČAJA ,DOK DRŽI DAH
JA NEMAM RAZLOGA ZA STRAH...
DAJEM TI VERSE I NOTE
SVE MOJE ŠARENE PERLE NA DAR
JOŠ TE MOGU PJESMOM KUPITI,
LUKAVO  I  SLATKORJEČIVO,
JOŠ UVIJEK MOGU TI PODVALITI
LJUBAV
I SVE ĆU TI OBEĆATI,SVE ŠTO HOĆEŠ
MOJU KOŽU,MOJU KOST, I LICE KOJE POŽELIŠ
OD STRAHA DA NE POTONE, TVOJA LJUBAV ZA MENE
KAO PČELA U ŽLICI ČAJA, DOK DRŽI DAH
JA NEMAM RAZLOGA ZA STRAH "

Gibonni

Tuesday, July 3 - Depresija

Chudno je to kako sve loshe stvari putuju zajedno. Ponekad je samo jedna losha sitnica dovoljna da utiche na chitav tok zivota. Samo ta jedna , kako se nama chini , majushna sitnica, koja nas moze potpuno poremetiti. I nikada se vishe ne mozemo vratiti u normalu, jer je ona nestvarna. Navike su chudo. Kada se navikne na novi tok zivota, lako je zaboraviti stari. Ali navika je proces. Proces prihvatanja, isprva. Posle se sve nadovezuje.

Leto je...vrelo, sunchano. Gledam ljude po gradu, svako juri za nekim svojim rokom, svako sa svojim brigama oko vrata, svako sa svojim uspesima i neuspesima. Korachaju ugrejanim ulicama , ne okrecu se, ne gledaju levo-desno...samo zure. Kao da oko njih vishe nema nikoga. Sudaraju se samo onda kada je to neophodno. I nastave dalje.

I to tako funkcionishe, kao dobro uvezban mehanizam. Svako od nas, prolaznika je jedan shraf. Nevidljivi  , ali podjednako vazni.Vrtimo nepresushni tochak zivota. Svako sa svojom savesti. Mirnom ili nemirnom, vishe nije bitno.

Ono shto mene najvishe nervira u ovim nocnim satima je to shto osecam grizu savesti prema ljudima koji to nisu zasluzili. Nikada nisam bila pristalica parole okretanja i drugog obraza, ali ovo je stvarno strashno. Kada sam, mozda nekad povredjivala ljude koji su mi mnogo vishe znachili, nisam se osecala ovako, a zashto je sada mizerija preplavila moje telo, kada mi ova osoba nishta ne znachi?

Kao da sam postala ranjiva. Glupost. Ne treba biti ranjiv, ne sada kada je preda mnom tako dug put. I kada se sve pochelo rushiti iz korena. Kako mogu u ovakvom trenutku osecati tegobu zbog nekog nebitnog, ako je ne osecam zbog nekog ko mi mnogo vishe znachi??? Pod naletima raznoraznih loshih stvari, postala sam ovakva. Choveche, sve me rasplache. Chak i neki glupavi film shto pushtaju na pinku.

Treba mi promena. Moram otici odavde...

Sunday, July 1 - ** Zbog mene ne placi**

Ovih dana mnogo razmishljam o Njemu. Vidim svuda njegov lik.  Vuche me nostalgija ka njegovoj ulici. Nedostaje. Treba. Bar ochi da mu vidim. Bar da ne zivi samo u mojim snovima.Bar da znam da je dobro..

Nije se javljao od onog dana kada je ushao u voz. Ni jedno pismo, telefonski poziv...muk !

A onda  je danas stiglo pismo... Bez potpisa. Znala sam da je od njega, prepoznala sam nachin na koji pishe moje ime. Ne mogu opisati srecu koja me je pogodila u tom trenutku. Nije pisao o sebi. Nije ni spomenuo sebe... Samo rechi pesme, koju smo nekada zajedno slushali i voleli...pesma koja je bila nasha, jednom davno, kad smo bili klinci...

Znam da je dobro. Znam da misli na mene. Znam da me i dalje..mozda... Znam da josh zivi u meni...

" Milion puta proshao sam ispod tvoga prozora

da si rekla samo rjech doshao bih, krilima divljih gusaka

jer nisam ja ni pola tol'ko losh k'o shto kruze glasine,

ja imam samo jednu nesrecu... unishtim sve shto dotaknem ..

Zbog mene ne placi, suza nisam vrjedan

kasno je da se sada mjenjam..

jer ti..ti si meni neshto poput korijena,

neka stara navika...."