Saturday, December 16 - SAVE THE LAST DANCE FOR ME

Zasvirali su tango. Sala se zasharenila pod velom zenskih vechernjih haljina.Svi su pokushavali da prate taktove,svi su gledali cheznjivo svoje partnere u nadi da se ne podkrade greshka.Napetost je rasla svakim novim tonom.

Pruzio mi je svoju ruku,gledajuci me prelepim zelenim ochima. Priznajem, bilo mi je neugodno,iako sam praktichno studirala tango. Ne,nije me bio strah greshke,pogreshno napravljenog koraka ili suvishe krutih pokreta. Bio me strah crvenila koje su njegove ochi izazivale na mojim obrazima. Plashila sam se njegovih toplih ruku oko mog struka.I nasheg zajednichkog tanga. Tamo, pred svima.Ali,prihvatila sam njegovu ruku...

Odveo me je na sredinu podijuma i zavrteo.Za trenutak sam se nashla u njegovom naruchju,dok se moja snezno bela haljina strasno uvijala oko njegovih nogu.U tom chasu,osetila sam drhtaj srca.Nasmejala sam se.

Igrajuci s njim izgledalo mi je kao da lebdim,daleko od podijuma,sale,zemlje.. Kao da smo na nekom sasvim udaljenom mestu,sami pod mesechinom. Da, lekcija iz bajke,znam.Prerasla sam ja njih,valjda.Ali osecaj je bio isto toliko fantastichan i charoban.Chinilo mi se kao da igramo oduvek,tu igru.Tango! Ples ljubavi,strasti i zadovoljstva.Prepletenih ruku i ukrshtenih pogleda, vrtimo se kao dva lista gonjena koshavom.Klizimo lagano po parketu, ne obaziruci se na druge.

Sa poslednjim akordom,usne su nam se spojile.Spontano,jednostavno.

....I otishao je.Isto onako kao shto se i pojavio-tiho i tajno. Nestao je medju onolikim svechanim haljinama,dok sam ja stajala kao ukopana.Zavedena. Mozda zaljubljena.

I nikada ga vishe nisam videla.Nemoguce i nerealno,zar ne? Ali zivot je ponekad takav...bajka za jednu noc!

"Save The Last Dance For Me"

You can dance-every dance with the guy
Who gives you the eye,let him hold you tight
You can smile-every smile for the man
Who held your hand neath the pale moon light
But don't forget who's takin' you home
And in whose arms you're gonna be
So darlin' save the last dance for me

Oh I know that the music's fine
Like sparklin' wine,go and have your fun
Laugh and sing,but while we're apart
Don't give your heart to anyone
But don't forget who's takin' you home
And in whose arms you're gonna be
So darlin' save the last dance for me

Baby don't you know I love you so
Can't you feel it when we touch
I will never never let you go
I love you oh so much

You can dance,go and carry on
Till the night is gone
And it's time to go
If he asks if you're all alone
Can he walk you home,you must tell him no
'Cause don't forget who's taking you home
And in whose arms you're gonna be
So darling,save the last dance for me

'Cause don't forget who's taking you home
And in whose arms you're gonna be
So darling,save the last dance for me
Save the last dance for me
Save the last dance for me.

Thursday, December 14 - U beznadju

Danas sam ga ponovo srela.Nakon mnogo...mnogo vremena. Stajao je na peshachkom prelazu i slushao svoj mp3. Pogled mu je,kao i uvek bio spushten negde nedefinisano dole.

Nisam ga prepoznala isprva.Kosa mu vishe nije kratko podshishana,uredna i crna. Ne nosi svoju omiljenu sivu jaknu po kojoj sam ga mogla prepoznati i u mraku. Onako spushtene glave i duze smedje kose,zamucenog zelenog pogleda,nije vishe podsecao na onog ludog klinca,mog najboljeg druga.Moje prve ljubavi.

Stajala sam na stanici preko puta.Uputio se ka meni.Prvo me je posmatrao nekako zachudjeno,nesigurno,a potom mi je ,postavshi siguran da sam ja,prishao i pruzio ruku. Osetila sam dodir njegovih hladnih prstiju.Poljubio me je u obraz i pri tom sam osetila onaj dobro znani miris.To me jedino na njemu podsetilo na proshlost.

Dok smo chekali autobus,prichao mi je o sebi, svojim planovima i zeljama. Rekao je da ima neki bend, i da mu je u shkoli super. O ljubavi nije zeleo da pricha.Samo sam saznala da ima devojku i da se zove Nina. Gledao me je nekako nostalgichno, nervozno. Rekao je da je ovaj susret u njemu probudio zelju za nashim danima.I da se dugo nije osecao tako.

Doshao je moj bus.Morali smo josh jednom pruziti jedno drugom ruku, i reci one neobavezne rechi :"Vidimo se.Javi se ponekad". Da,rechi koje ostaju samo da vise u vazduhu.

Dok sam sedela u busu,razmishljala sam o proteklim godinama.O njmu sam slushala razne priche od drugih.Govorili su da je nachisto propao,da je narkoman...Bolele su me njihove rechi,a nikada nisam imala hrabrosti da ga zovem i proverim.Valjda sam  se plashila istine.Sada sam videla istinu svojim ochima.

Promenio se,da.Ali ne toliko drastichno i toliko samodestruktivno. I bilo mi je drago zbog toga.Neizmerno drago.

I ko zna? Mozda se bash i ponovo sretnemo.Isto kao danas,sudbinski. I mozda saznam vishe o njemu i njegovom zivotu.I mozda neki njegov plan ukljuchuje i mene,onako usputno...

Mozda....

Wednesday, December 13 - Sand in my shoes....

Vecheras sam postala letargichna. Valjda ova decembarsko-praznichna atmosfera utiche i na mene.Hm,chudno,nikada nisam reagovala na praznike shto bude emocije. Praznici su u meni uvek budili samo radoznalost..i ushicenje..za poklonima.Povrshno,znam.Ali,takva sam do sada i bila..povrshna.

Mogu slobodno reci da sam se promenila.Skroz-naskroz.Na bolje i na gore,podjednako. Valjda tako to ide..vremenom. A i osecam se nekako starije,zrelije.Iskreno,ne znam shta je doprinelo mojoj metamorfozi.Mozda neka sila iz svemira koja je chvrsto reshila da me promeni,iz nekog razloga.Ali, verovatno sam sama kriva za svoje promene ( glupo je da krivim svemir za tako neshto).

Upravo slusham pesmu od Sherbedzije "Ne daj se,Ines".Iako nikada nisam slushala takvu vrstu melodije...vecheras mi posebno prija. Ne,daleko od toga da se pronalazim u tim stihovima,jednostavno mi se svidja sklop rechi,akorda i boje glasa. A govorili su mi da sam nepopravljivi romantik,samo shto sam ja tada bila zauzeta drugim stvarima da bih poverovala u tako neshto.Sad verujem.Dovoljno!

Volela bih kada bih mogla objasniti svoje misli u ovom trenutku,ali osecam se tako zbrkano,pa nema smisla.Da,kriva je ova decembarska noc shto sam postala melanholik. I shto mi nedostaje...ma ni sama ne znam shta! Osecam neku vrstu prijatne praznine,toliko prijatne da me prosto prozima neki slatki bol. I smeshim joj se.Jer je jedinstvena,neponovljiva.Volim praznine jer huje nekim chudnim vetrom. Maestralom.A ja bash volim onaj primorski maestral,dok mi nezno duva za vrat.

Volela bih da sada mogu uroniti noge u more.Da ga bar mogu videti sa svog prozora. Nedostaje mi onaj miris mira dok sam na puchini. A tek je decembar....

Ne volim zimu.Ni sneg.Previshe je savrshen,a ja volim loshe izrezbarene pojave.Kao kisha.Ni sama ne znam odakle mi ta afekcija prema kishi.Mozda zato shto je omamljujuca,chista...oplemenjuje.

Josh samo da objasnim odakle mi ova inspiracija ovako kasno nocu,dok me na stolu preko puta cheka milion obaveza. I ma koliko puta ukrala koji sekund svoga sveta,dok pishem ovde,znam da kada zatvorim svoju stranicu,zatvoricu i vrata svoje slobode( freedom!), i bicu surovo suochena sa ovim realnim,memljivim svetom. I tim glupim obavezama.I tako iznova..i iznova...

"From the road where the cars never stop going through the night
To real life where I can't watch sunset
And take my time
Take up our time..."

Friday, December 8 - Bitanga i princeza....

Ponoc...pusta ulica,nigde nikoga. Ulichne svetiljke bacaju nezne zrake svetla na nashe sklopljene ruke.

Gledash me,gledam te!!!

Sitni obrisi magle spushtaju se na moju kosu,i uplicu se u tvoje sjajne ochi.

Drzim te,drzish me!

Vetrovi pochinju sa svojom pesmom,dok kisha lagano struji medju nama. Prstima  ti dodirujem rub usana,dok ti pokushavash da zaledish lazljiv osmejah. Onaj koji se gnezdi duboko u borama.

Privlachish me nezno uz sebe, i govorish nepovezano. Spushtam glavu na tvoje rame i udishem tvoj parfem...

Stojimo tako,dugo,dugo..do zore....

Do novih svitanja i zajednichkih buducnosti!

Do sledece ponoci.

Zauvek zajedno!

Thursday, December 7 - Ne lomite mi bagremlje

"Ne lomite mi bagrenje...bez njih ce me vetrovi oduvati..."

Strah me je i da pomislim na godine koje prolaze.Tako tiho,nechujno,kao najnezniji akord na nechijoj gitari.Preplicu se medjusobno, ostavljajuci za sobom jedino uspomene.Lepe,tuzne...loshe!

Ah,zar bash mora vreme teci?Zar ne moze jednostavno da zaustavi svoj tok na ..par vekova?!Bilo bi divno da sam zauvek dete.Ono malo,nestashno,unezvereno dete koje zashtitu trazi u naruchju svojih roditelja.Koje se plashi mraka...i klovnova! Zar ne bi bilo velichanstveno ponovo po prvi put slushati Anticeve pesme o detinjstvu, i sanjariti o prvim ljubavima...?

Ne zelim da odrastem!!!!!!!Ne zelim uci u "svet odraslih" i napustiti mashtu.Zelim se kao nekada igrati lutkama ne misleci na gro obaveza koje me pritiskaju.Zelim slobodno juriti ulicama,brdima i poljima.Zelim biti divlja,nasmejana vechito na neke oblake.I one snove..tako lepe,tako chiste,neukaljane iskustvom koje donose godine. Ne zelim znati shta je smrt,bolest.Ne zelim biti svesna gubitka dragih ljudi,zelim verovati da su na boljem mestu,a ne u hladnoj zemlji.Pokopani i sami! Oh,kako bih volela ponovo imati duge pletenice,plave boje.I cvet zadenut negde iza uva.I onaj chuperak za koji me je vechito chupkao...neko meni drag!Nekada...u,chini mi se ,drugoj vechnosti.Tako daleko od ovoga,od sadasnjosti.Neko ko je znao prepoznati dete u meni.I u mojim ochima videti sjaj svemira.Neko,ko se znao igrati mojim slabashnim zivcima i juriti me do iznemoglosti.

Zelim natrag godine svoga detinjstva!!!!!!!