Tuesday, June 29 - * Ne lomi me *

Sve je nekako pochelo ici mirnim tokom. Za promenu,dobro je. Stishala se bura koja je pretila da potopi nash brod ljubavi ( mosh' misliti). Zavrsheno je sa klinachkim, iritirajucim forama, zavrsheno je sa vredjanjem, cutanjem..zrtvama. Na moju srecu , zavrsheno je i sa suzama, i sa insomniom. Sad smo kao jedno veliko parche Moskva shnit torte, sa puno shlaga. Ukusni i stalozeni. Dobro umuceni. Sazvakani na sitne , mlevene komade.

Spremamo se za sledece korake. Stidljivo, naivno. On kaze da nema smisla chekati, analizirati, stavljati na vagu..kada je sudjeno.Ja nisam bash tako sigurna da je lako doneti odluku koja menja zivot. Ne iz korena, vishe iz stabla.

Ide u vojsku na jesen. Oduvek sam zelela momka vojnika. Da u uniformi sheta kroz grad sa mnom. Glupavo zvuchi, znam...ali Magazin je pogodio zicu - zene vole oficire :)

Treba preseci. Ali mislim da nemam dovoljno godina ni odraslosti u sebi da bih to uchinila. Mislim da ni on to nema, ali je tako ubedjen da razmishlja na pravi nachin.

Sa druge strane, vrlo mi je lako zamisliti zivot sa njim. U nekoj lepoj, kajsijastoj kucici, sa dvorishtem punim chetinara i vocnog drveca. Sa psom koji bi nas jutrom budio lavezom, i decom koja bi nam se uvlachila pod jorgan, nestashna,topla i preslatka. Ja bih pisala svoju knjigu,pod orahom u dvorishtu, a on bi u radionici stvarao svoju umetnost. Uveche bismo shetali parkom, drzeci se za ruke, prichajuci o filmu koji smo gledali neku noc ranije.

A nocu bih se sklupchala oko njega, kao i sada. On bi me grlio i mirisao mi kosu, ljubio vrat, dok tone u prvi,najsladji san.

Ono jedino shto me kopka su snovi koje sam sanjala pre njega. Putovanja, sagradjena karijera novinara, poput modernih superheroja. Gostovanja, lutanja...letenja. Vetar u kosi, sunce u ochima..Srce na asfaltu..sloboda  u venama. Sve ono shto ne bih mogla sa njim, jer on nije takav tip. On zeli mirnu vodu, a ja sam sanjala bure i oluje.

Mozda je prerano govoriti o tim planovima...a mozda je prekasno...