Friday, June 29 - Failed !!!

Eto, uspela sam da budem  ispod crte. Falilo mi je 1,03 boda da upadnem !

Razocharala sam svoje roditelje, prijatelje, i shto je najgore - sebe !

Shta dalje? Pa ne znam. Kazu, postoji shansa, svake godine primaju ispod crte, a ja nisam bash mnogo daleko.

Ma vishe mi nije vazno. Izgleda da sam precenila sebe, i mozda fakultet nije pravo mesto za mene. Uostalom , ne moze ga svako ni upisati, a  kamoli zavrshiti.

Najgore od svega je , shto znam da me nije pokopalo neznanje, vec trema i blokada. A to je milion puta gore, jer se neznanje moze vrlo lako pretvoriti u znanje, a protiv ovoga se teshko boriti.

I pored neuspeha, ne predajem se, mada se sada, najiskrenije osecam kao kloshar. I dalje zelim biti novinarka, i mislim da nishta ne moze da unishti tu zelju. Samo je pitanje kako cu doci do toga.

Ne predajem se. Sutra idem na zalbu, pa cu onda visiti na faxu, dok ne objave konachnu listu, jer je ogromna mogucnost da nekolicina odustane, i ja upadnem umesto njih. Zamena!

A sad idem da se napijem od muke !!!

Wednesday, June 27 - odluchujuci 27.

Jutros sam ustala u cik zore. Nisam mogla spavati. Uzela sam teoriju knjizevnosti i prelistavala. Mozak mi je u tom trenutku obradjivao mesece informacija i predjenog gradiva. Uhvatila me panika. Kako su sati odmicali, i priblizavo se tren kada je trebalo da krenem, moja nervoza je bivala sve jacha, da bi kulminirala ispred fakulteta. Nisam mogla da se pomerim. Mozda ce se nekome uchiniti ovo malo dramatizujuce,ali ovo je ziva istina. U zivotu me nikada nije uhvatila panika nalik ovoj. Doshlo mi je da pobegnem od one gomile koja se gurala da vidi raspored polaganja.

Ushli smo u amfiteatar. Milion klupa i stolica. Poredjali smo se i chekali pitanja. Kada sam otvorila onu tzv"svesku" pitanja, oblio me hladan znoj. Ma, znam ja da sam uchila, i znam da sam se spremala, ali blokada u mozgu je bila neprevazidjena.

Sat je pocheo da otkucava. Imali smo svega dva sata. Pochela sam da radim tek nakon pola sata, poshto sam prethodno duboko disala, i pokushavala da odblokiram mozak.

Jedva sam chekala da zavrshim i izadjem. Pitanja su bila teshka, komplikovana, nerazumljiva. Uradila sam solidno, po mom mishljenju. Relativno solidno. Velike shanse imam da upishem,a opet, mozda malo vece da ne upishem. Valjda to zavisi od ostalih .

Nervoza me i dalje nije napustila. Bicu na ivici razuma sve dok ne vidim rezultate, za dva dana.

Monday, June 25 - Drugarice !!!

Trebalo bi da spavam,znam. Kasno je, prekasno da bih raspravljala sama sa sobom , u tishini svoje sobe. Prekasno je da gledam, da kucam slova, crna na beloj podlozi monitora. Ali ja ne mogu zaspati. Ne mogu ni sklopiti ochi. Neki prokleti nemiri se probudili u meni,  i teraju me da pishem. A to mi sada tako nije potrebno. Hocu zdrav san. Necu litre crne kafe svakog jutra.

Eto, sad me ONA navela na razmishljanje. Moja najbolja drugarica. Ma,malo je reci da je najbolja. Znam je od malena, a chini mi se da sam nju znala pre nego shto sam zaista upoznala sebe. I sve ove godine smo provele zajedno-kuca do kuce.  Ona je izgradjena lichnost. Ima svoje stavove, ambiciozna je mozda vishe od mene. Zeli mnogo toga.

Ali nam ne ide u poslednje vreme. Ona ima svoje probleme,ja svoje. Mada smo ih , dok smo bile mladje, zajedno reshavale. Ne mogu a da ne primetim razdor koji se stvorio medju nama. I smeta mi to,jako. Mislim da je to pochelo od moje nesrece. Dolazila je, posecivala me, ali uvek na distanci. Prestala je da me zove u sred noci, kad ne moze da spava. Ne pricha mi vishe o svojim mnogobrojnim ljubavima sa osmehom na licu, vec izvlachim rechi iz nje. Pustila sam, da vidim dokle ce tako moci. Ali ja ne mogu vishe. Zato sam je vecheras pitala o chemu se radi, zashto je tako zahladnela prema meni. Poricala je, naravno.

A onda je priznala- uzasno sam je povredila. Kaze da je niko nikada nije povredio kao ja, onda kada sam bila u komi. Da nije mogla da spava, jede...da je prestala da izlazi.. Od tada, ne moze vishe biti opushtena pored mene.

Ostala sam bez teksta. Pa zar sam ja nameravala nju da povredim? Kako sam mogla da pretpostavim shta ce se desiti? A onda sam se stavila u njenu kozu. Da, bila bih besna, bila bih ljuta, ali bih se trudila da shto vishe vremena provedem sa njom, ne bih je izbegavala.

Znam ja da cemo nas dve izgladiti sve. Znam da ce sve biti kao i uvek. Ali trenutno prolazim kroz stadium kad mi treba najbolja drugarica, moje drugo ja. Trebaju mi njeni saveti, podrshka, kritike... Ali,jedino shto mi ostaje je da chekam,zar ne? 

Friday, June 22 - Moj bijeli labude...

...kad me vishe ne bude...

sve ce bore,labude....

da se razbistre.....

U njenim zenicama ogleda tamu svojih zelja. U lepetu njenih mokrih krila oslushkuje osmeh. Nezno talasajuci pokraj njenih htenja, prati je pogledom. Belina njena-opija ga. Kao rukom da ga miluje, kao shapatom da ga greje i sushi.Nezno izvijajuci svoj dugachak i vitak vrat, pokazuje mu ljubav.

Zajedno su harmonija, zajedno su sudar vasiona.

Wednesday, June 20 - Ljubaw, fax i leto...sve po malo!

Leto je kritichno godishnje doba za mene. Kad god zasijaju sunchevi zraci, znam da cu se zaljubiti. Kao po nekoj chudnoj inerciji.I nebitno da li ta osoba vec postoji u mom zivotu,pa je nisam primecivala, ili se pojavila, ja cu se zaljubiti samo tako.Zato i ne volim leto.

Predala sam jutros prijavu za fax.Buducih brucosha kao zutih mrava. Red je bio ogroman. Trema mi je klecala kolena. Pozitivna trema. Ona koja mi ne da da spavam vec dve nedelje.

Napolju 30 c. Pakao. Fali mi jesen. Period pred zimu, kada kishe pljushte a vetrovi sviraju ulicama. Fale mi zuti listovi i ogolele grane. I onaj miris voca,kad prodjem pijacom.

Prijemni je za 7  dana. Ostalo mi je josh mnogo gradiva,ali uzdam se u sebe. Moram da verujem, jedino mi to josh razbija tremu.Onu negativnu.

Necu da se zaljubim, necu da izlazim sa jednom istom osobom. Ocu da izlazim sa drushtvom, da igram do zore...Da ne mislim ni na shta. Ne zelim da ponovo padnem u iskushenje, i da se vezem za neku osobu.Bice vremena....

Odoh da uchim. Moram. Posle cu se odmarati...chitava 3 meseca. Samo da upishem....