DRŽAVA BLAGOSTANJA UNIŠTAVA PORODICU
Većinu ljudi koji se susretnu sa libertarijanskim idejama zbunjuje pomisao da će privatno dobročinstvo, u odsustvu državnih programa socijalnog osiguranja, rešiti probleme zaista bespomoćnih ljudi. Takve donatorske organizacije i sada postoje ali niko ne zna zasigurno koliko bi se njihove donacije povećale u društvu u kome bi porez bio ukinut.
Kada smo moj brat i ja bili deca, dok su roditelji bili zauzeti poslom o nama su brinuli baba i deda. Sa svoje strane, moji roditelji su obezbeđivali celo domaćinstvo u kome smo svi zajedno živeli pod jednim krovim, da bi uštedeli novac. Kada se moj otac preselio u Sjedinjene države i zarađivao više, pobrinuo se da moji baba i deda budu zbrinuti.
Ovako je bilo uvek i svuda do pojave države blagostanja: roditelji se brinu o deci jer će deca njima pomagati u budućnosti. Ovaj osnovni element porodičnog života izgleda da je neshvatljiv pobornicima države blagostanja. Zagovornici države blagostanja neprestano govore o našoj odgovornosti prema društvu koja se ostvaruje preko poreske preraspodele.
Porodica je stolećima zbrinjavala svoje članove. Zagovornici države blagostanja zaboravljaju prošlost.
Ovi su ljudi preživljavali u skladu sa osnovnim životnim principom: ti brineš o svojoj deci, a jednog dana u budućnosti deca će brinuti o tebi. U prošlosti, podizanje dece bilo je ulaganje u budućnost. Čovek je znao da će jednog dana deca brinuti o njemu kao što je on brinuo o deci.
S druge strane, kada država pokuša da ispravi svaku grešku koju ljudi u životu naprave, dobijamo sasvim drugačije podsticaje. Ako su roditelji potpuno obezbeđeni socijalnim osiguranjem, koliko zaista brinu o budućnosti dece? Najčešće se roditelji trude i brinu o svojoj deci i žele im najbolje. Ali, roditelji koji znaju da moraju da podignu dobru decu ili će im se u budućnosti možda desiti da nemaju šta da jedu mnogo će se više potruditi da svoju decu sačuvaju od droge, kriminala i drugih pogrešnih odluka.
Ne želim sada da diskutujem o razlozima za i protiv abortusa, ali kako može siromaštvo da bude izgovor da se nema dece i da se prekida trudnoća? U mnogo težim vremenima porodice su imale po desetoro ili dvanaestoro dece. Ogromne porodice nisu bile neuobičajene. Danas me zagovornici abortusa uveravaju da u današnjim, sto puta boljim ekonomskim uslovima ne mogu sebi da priušte podizanje deteta. Moraće mnogo više da se potrude da nađu nekakvo objašnjenje.
Uraditi pravu stvar često nije lako. Ali teškoće ne mogu opravdavati nemoralna dela. Naravno, da brineš o svojim ostarelim roditeljima teže je nego da prepustiš brigu o njima državi. A da li je to tvoja moralna odgovornost? Jeste. To nije odgovornost nekog drugog građanina (poreskog obveznika) koji uopšte ne poznaje tvoje roditelje. Svako ko nepoznatim ljudima prepusti brigu o svojim roditeljima treba toga da se stidi.
Jednoga dana će država brinuti o muškarcu koji je napustio porodicu, a ne njegovi potomci. Ovim se još više poništavaju podsticaji da se deca podižu kako valja, da bi postali odgovorni ljudi.
Mogu da govorim i iz sopstvenog iskustva. Video sam da dobročinstvo i ljubav u mojoj porodici mogu da nadvladaju mnoge prepreke. Poreklom iz bivše Jugoslavije, moja porodica navikla je na nemaštinu i siromaštvo socijalizma. Ali kada se radi zajedno, porodica postiže mnogo za svakog svog člana. Nije se tu radilo o nekakvoj socijalističkoj vrsti odgovornosti. Jedan član porodice brine o tebi u jednom razdoblju. Kasnije ti brineš o njemu.
Tendencija države je da razara porodicu. Što se više oslanjamo na državu, dajemo joj više opravdanja da postoji i raste sve više. Država se boji ideje da ljudi mogu sami za sebe da obezbede ono što im je potrebno. Ova ideja ukida ulogu države kao institucije koja jedina može da obezbedi blagostanje. Porodica je opasna za opstanak države.
Umiranje porodice je rođenje države.
* Vedran Vuk je student ekonomije na Layola univerzitetu u Nju Orleansu i Summer Fellow Mizes Instituta u 2006.
** Tekst je preuzet sa adrese www.mises.org
Prevod: Andrej Stanimirović