update
Preuzeto s jednog foruma,nadam se da nece imati nista protiv!
|
Najsvežije što sam pronašla je iz 2005, godine....dakle, o tome se i dalje ćuti....
Zgrade bivseg rudnika pretvorene u paviljone za 457 tesko retardiranih osoba svih starosnih doba Specijalni zavod za decu i omladinu " Dr Nikola Sumenkovic" nalazi se nadomak Petrovca na Mlavi, u selu Stamnica, na 127 kilometru od glavnog grada. Do njega se stize krivudavim, neokrpljenim putem koji ostavlja iza sebe poslednje petrovacke kuce i bronzane lavove, cuvare dvorista svojih vlasnika. Neokrnjena priroda pothomoljskog kraja ne nagovestava da se iza bele metalne ograde krije poseban svet 457 tesko mentalno zaostalih stanara ove ustanove. Gordana Matkovic, ministar za socijalna pitanja, i Gabrijel Keler, francuski ambasador u Beogradu, u ponedeljak su otvorili gradiliste na kom ce iznici nova zgrada. Donacijom francuskog Crvenog krsta i humanitarnih organizacija 80 korisnika dobice dom. Ovo je prva poseta Zavodu ministra resorapod koji potpada, od njegove izgradnje, 1964. godine. U Specijalnom zavodu "Dr Nikola Sumenkovic" - Stamnica smesteno je 457 sticenika, oba pola, od sest do 76 godina. Svi su tesko mentalno zaostali i vecina ostaje dozivotno u domu. Sa prostora su cele bivse Jugoslavije. Kako kaze dr Mirjana Rapajic - Glusica, o deci se stara 150 zdravstvenih radnika, od toga samo jedan lekar opste prakse, dva defektologa i jedan socijalni radnik. Porodice cesto odbacuju ovakvu decu, sto zbog ekonomske situacije, sto zbog tereta i osecaja sramote. S druge strane, porodica ne moze da im pruzi svu potrebu negu, te je deci cesto svrsishodniji smestaj u nekoj instituciji. Zeleci da se uverimo kako zive oni koje je sudbina nesrecno obelezila pogresnom kombinacijom gena, prosli smo kraj prozora portirnice na kom je zalepljen natpis "Dobrodosli, dragi gosti". Docekan radoznalim pogledima sticenika kojima je teska mentalna retardacija oduzela svaku sposobnost za samostalan zivot, coveku koji ulazi ne moze biti svejedno. Mesaju se strah od nepoznatog i sazaljenje. Na vratima Uprave zavoda stajao je 20-godisnji Aleksa. U ruci deciji pistolj jarkih boja, na licu osmeh nekoga ko jednostavno - ne razume. Na polurazgovetnom jeziku samoodredio se da nam "cuva" auto. Prvi led je probijen. Kroz 14 zgrada bivseg rudnika uglja, pretvorenih u paviljone, proveo nas je Ivica Stevic, direktor i jedan od dva defektologa u Zavodu. Obilazak je zapocet pripremom "da cemo svasta videti" i prolaskom kroz odeljenje na kome su nepokretni sa teskim anomalijama. Tezak prizor. Metalni kreveti i nepomicna deca u njima. Prozori kroz koje puca pogled na polja kukuruza jedini su detalji na belim zidovima. Negovateljica Nada hranila ih je smesom griza i jaja. Nekoliko pokretne dece nagnulo se nad krevete onih kojima je priroda nametnula da vegetiraju. Sposobniji se, uglavnom, vezuju za nepokretnu decu i brinu o njima. Kao mame i tate. Kao prava porodica. To je uobicajena pojava kod ovakvih stanja. Medusobno jedni drugima produzavaju zivot - zapocinje Ivica.Sledi upozorenje da je na redu obilazak "Belog dvora" i "Topcidera". Ivica je iznenadenje odagnao objasnjenjem da su dva renovirana paviljona vlasnici malo neobicnih imena.I zaista, u sveze okrecenim sobama novi kreveti, poklon humanitarne organizacije "Hendikep", omogucavaju san i odmor dostojan coveka. "Deca", kako ih zaposleni zovu, iako po godinama to nikako nisu, u meduvremenu su se privikli na prisustvo neznanaca. Prilaze, zele da nas dodirnu, izgovaraju samo njima razumljive recenice i smeju se u glas. Smeh im otkriva srecu, jer emocije su sve sto imaju - nastavlja pricu Ivica i dodaje - Retko se desavaju ispadi, nisu agresivni. Sa njima je, zbog osetljivosti, isto kao da se radi sa kristalom - moze lako nesto da "pukne". Dodi da vidis moju devojacku sobu i igracke- uspeli smo da protumacimo otegnuto izgovaranje sticenice Vere Ivica objasnjava da ima oko 50 godina i spada medju veseliju grupu u Zavodu, jer dane provodi u pesmi i igri. Na zalost, zgrade koje smo potom obisli ne izgledaju kao "Topcider". Memljivi zidovi vape za adaptacijom od poda do plafona, namestaj dotrajao. Prostorije koje bi se mozda pre koju deceniju "prosvercovale" kao kupatila iziskuju bogatiji srpski da bi se danas opisala kao takva. Iako se dnevno opere oko 1200 kilograma vesa, muku muce sa dotrajalim masinama Ispred ulaza, kako ko moze, sede ili leze sticenici "Stamnice". Ivica razgovara sa svakim ponaosob, oni uzvracaju dodirom njegove ruke i sjajem u ocima. Ovo je Radoje iz Zajecara, ono tamo kod drveta je Milanka. Stigla je iz Urosevca, posle bombardovanja, usled pogorsanog stanja. U crvenoj haljini je Beogradanka Zaklina. Ovde je naucila da pise i sije. Cudimo se kako im Ivica zna imena. Ipak, mnogo ih je. Kako kaze, svi zaposleni u Zavodu cesto ostaju i posle radnog vremena jer njihovi bolesnici iziskuju 24-casovnu negu. Da Hipokrat zna za Stamnicu, sigurno se ne bi postideo. Aleksa sa pocetka price dugo je odmahivao za nasim automobilom pokusavajuci da ga "upuca" dzonvejnovskim potezom. Njemu je sve, ipak, samo igra. |