100
uopšte nisam htela da mi idući post bude o ovome, niti sam pretpostavila da ću o tome da pišem, pogotovo ne na ovaj način.. ali slayayu prekjuče napisa nešto na mom blogu što me čačnulo, ne znam ni ja sama s koje strane i kako, uglavnom od onda neki film se u meni odmotava.. pokušala sam da uhvatim te rastrzane misli sinoć, pa mi se učinilo predugačko za komentar.. so, da ih se oslobodim, i nastavim da pišem ono što sam htela :), here it is:
Lament o Ljubavi i Ljubavi
... sentimentalno - romantična predstava o ljubavi između muškarca i žene je definitivno imala svoje jako značajno mesto u razvoju čovečanstva..
donela je mnoge vredne kolektivne uvide, donela je, budući pogrešna, i mnoge strahote, o kojima ne treba ni pisati..
i čini-mi-se da je, kao takva, ispunila svoju ulogu, i da će biti, a sve ukazuje na to - prevaziđena..
da li umišljam ili stvarno sve više ljudi to primećuje, shvata, i ne retko traži neke nove / drugačije puteve.., neke drugacije osnove odnosa..
kao takva, bila je samo sredstvo, kao što i sve drugo, ili bilo šta drugo, može biti iskorišćeno kao sredstvo..
no za ići dalje, (budući smo vučeni silom evolucije?), potrebna je nova hrabrost.. potrebno je prevazići granice..
čovečanstvu su neophodna nova, sveža iskustva, a ona su očigledno potrebna i nama maleckim ljudima kao individuama..(ili bar sasvim definitivno nekim od nas)..
da bi prošli kroz ta nova iskustva, sloboda je uslov sine qua non.. , sloboda da ih iskusimo.. a da bi imali, ili ostvarili tu slobodu, e.. za to je preduslovna neka drugačija svest.. neki drugačiji, mnogo širi pogled na stvari, na sebe same, na druge ljude..
sentimentalno-romantična "ljubav", zasnovana na međusobnom ispunjavanju (ego) potreba, je iluzija.. to ne postoji..
ustvari postoji, ali samo kao prenosni točkić.. kao predvorje, kao naznaka, "hint of a century"
ništa više...
što nikako ne znači da se u njoj ne može uživati, daleko od toga. (što opet ne znači da to uživanje nije obojeno sebičnošću..)
eto.
kako? ne znam.. ...možda dati sebi sam ono što očekujes da dobiješ od druge osobe.. postati upravo ono što ti nedostaje. postati ceo.. pronaci izvor (radosti?) kroz sebe sama.. tek tad možes stvarno voleti drugog, ljubavlju koja je odgovorna ali nije stega, ljubavlju koja vidi tog drugog onakvim kakvim jeste, ljubavlju koja je saosecajna, blagodatna, nesebična..
i onda, ako sretneš isto takvo biće, dešava se slavlje života, ono najviše.. bezuslovno
zapravo, ova nazovimo je ljudska ljubav je nepotpuna, jer, i sam čovek koji ulazi u nju je nepotpun. on ulazi u nju da bi se osetio potpun.
i to je okej - dok god dobija od drugog to što mu je potrebno, leti na sedmom nebu. govori, ah kako je ljubav slatka, ah kako je divno voleti i biti voljen.. želeo bi zauvek ostati u tom blaženstvu.. ali avaj..
o ali užasa kad taj drugi prestane da te hrani na način na koji ti to odgovara.. – gde nestaje tada ta nazovi ljubav? ne javlja li se prikrivena mržnja ako taj drugi usmeri svoju energiju na neku drugu stranu, ako tvoj muž pogleda neku drugu zenu, ako se njoj neki drugi svidi malo ili mnogo više nego dozvoljeno, ili ako počne da ima interesovanja u kojima uživa a koja tebe jednostavno isključuju, ne mora uopšte biti treća osoba u pitanju.. ***
ljubomora, posesivnost, kontrolne drame, sve je to deo istog paketa. i laž. i igre. borbe moći.. jedno bez drugog ne ide.
posledica toga je tako često osećaj osujećenosti, promašenosti, neispunjenosti, spregnutosti, neslobode, slomljnosti? mirenje iz nemoći, i depresija..
i tako te oscilacije – od najviših vrhunaca do najdubljeg dna.. pa dok ti ne dosadi valjda
dok se toliko ne smoriš i ne kažeš pa jebote jel ovo život..
okej, kao volimo se, zajedno smo, ali šta je cena toga, i vredi li, ovog jednog života .. ali i najvažnije od svega - zar ne može(mo) bolje
e da, nema to veze sa drugim osobama.. kakvi god oni da su.. sveci, grešnici.. irelevantno je
želim li tu najveću ljubav, da budem sposobna da je dajem, do nje se izgleda dolazi nekim drugim putem.
kao da kreneš u indiju, a voz stane u inđiji i ti misliš aha to je to. a tek posle skontaš da ono ni blizu :). i sad šta, lepa je i inđija, niko ne spori.. (pretpostavljam, nikad nisam bila)
morao si da prođeš tuda jer inače, kako bi znao da to nije to.. to gde si zapravo krenuo..
a u međuvremenu počeo si i da puštaš korenje tu, zavoleo si ljude, zemlju.. sve ono lepo, a i sve ono ružno postalo ti je poznato, i u nekom smislu sigurno..
ali ne može ti drugi dati ono što je tebi potrebno..
i kako je sebična ta tražnja, to neprestano, nezrelo, dečije očekivanje od drugog.. jer on isto tako ima svoje potrebe, ima svoj put koji treba preći, svoja iskustva kroz koja mora proći..
on nije tu zbog tebe.
može biti pomoć, velika, ukoliko je to i njegova želja. njegova slobodna volja i želja. i samo ukoliko tebi istu takvu slobodu ostavlja, kao i ti njemu - to je jedino vredno truda.. vremena.. energije..
i onda, ukoliko on želi ostati tu, to je njegov izbor. ako će krenuti dalje sa tobom, jer je to njegova želja – divno. ako ne, moraš krenuti dalje sam. ako si shvatio da to nije tvoje odredište, ili da te ne ispunjava potpuno.
ako odlučiš ostati tu zbog drugog, svest da si zakopao svoj san neće te ostaviti mirna. možda ćeš njemu reći da ostaješ sa njim, a onda krišom, svake noći, iskradati se u svoje pohode ka dalekom kontinentu koji te zove.. pohodićeš život tajno, onako, za svoju dušu..
vezanost.. je jedno veliko zlo.. projekcije, slike, svet malih bića na dnu reke što se drže za korito..
mislim, možda ni indija nije za tebe, ali to ćeš znati tek kad budeš stigao tamo.
kako bi pa drugačije inače mogao da znaš? kako bi mogao da znaš ako nikada nisi bio tamo? kako bi mogao da veruješ nekome ko je bio pa ti prepričava, da je to sve baš tako kao što oni govore? kako možeš da shvatiš njihovo iskustvo ako to istovremeno nije i tvoje?
ne možeš. jednostavno ne možeš.
well, to je to.. nisam sigurna da su uhvaćene uspešno, ali bar su tu.. što ono kažu, dijamant je parče uglja koje nije odustalo od posla..
dobar dan :o)
***
setila sam se ovde jedne scene iz mog detinjstva, evo, samo je izronila iz nekog mraka, nekako sam to bila potpuno zaboravila.... imala sam, tri ipo, četiri godine, moja sestra dve više od mene.. oboje naših roditelja su u to vreme radili, mama medicinska sestra na hirurgiji, radila je u smenama, 12 24 12 48, tata kao učitelj u nižim razredima osnovne škole odmah tu blizu naše kuće pre nego smo se preselili.. bilo je leto, sestra i ja smo se igrale u kući, nismo još išle u školu.. naš tata je u to vreme voleo da ide na pecanje.. to mu je predstavljalo veliko zadovoljstvo, mogao je satima da sedi uz reku.. mama je došla kući.. pitala je gde je tata, rekle smo da je na pecanju na par sati (da, često smo ostajale same, pa čak i kad je sestra krenula u školu mene bi ostavljali samu kući).. ona je postala besna, rekla je nešto kao jedva čeka da se vrati.. malo je odspavala, fića se pojavio na kapiji.. on je došao mirno, bio je vedar i raspoložen. ušao je unutra, nama su rekli da izađemo napolje.. prozori su ipak bili otvoreni.. ne znam koliko je to trajao.. njen bes, kako i ona radi, dolazi kući, sprema ručak, brine o nas dve, i kako on nije tu da joj pomogne, da ga baš briga da to ne može tako, treskalo je unutra, razbijanje stakla.. mi smo slušale, pitale smo se kada će prestati.. nakon nekog vremena on izlazi, ide prema šupi iza kuće, ulazi unutra, uzima svežanj svojih štapova i u jednom zamahu prelama ih preko kolena.. bilo je tu i velikih sklopljenih teleskopa, baca ih u žbunje jorgovana pored zida..
mislim da naš život od tog dana više nikad nije bio isti.. ona je vodila u svemu glavnu reč, mi od tad oca praktično nismo imale. bio je on tu, fizički, ali nikako više.
sad kad posmatram taj dogadjaj, shvatam, činimise, ona je tad slomila njegovu volju. ma kako beznačajno to možda izgledalo..
moji su roditelji važili za srećne. one koji se vole. koji su i dan danas zajedno.
ja ne bih nikada, ali nikada želela da budem kao oni....................................
'
kada se sretnu dvoje koji žele da uzimaju, oboje odlaze oštećeni.
kada se sretnu dvoje koji žele da daju, oboje odlaze obogaćeni.