Dve Marije

Kada kažem da mi ne nedostaje on, to zapravo nije tačno.. to je vrlo daleko od istine.. nedostaje mi.. naš lepi život, sve ono što je među nama bilo dobro, pozitivno, ljubavno, meko, nežno, prijateljsko, podržavajuće.. nedostaju mi mali trenuci bliskosti koje smo delili, šifre poznate samo nama, samo naše reči i izrazi, naše navike, naša briga i povezanost, osećaj ispunjenosti.. kako da mi ne nedostaje to... ne znam..

nedostaju mi jutra koja smo dočekivali zajedno, bezbrojne noći u kojima smo bili tu jedno za drugo, njegova ruka prebačena preko mene dok spava, naš smeh, naša saosećanja ako bi drugom nešto krenulo loše.. nedostaje mi, bog sam zna koliko.. naše beskrajne šetnje pored reke u noćima kad nema nikoga, vožnje bicikle pored save i dunava.. htela bih da mu čujem glas, da ponovo osetim tu našu povezanost koje više nema, i to me otrezni, nema je više, pusti ga, kasno je..

mnogo sam toga uradila pogrešno.. moguće da bolje nisam umela..

moguće da ni on nije, da je sve tako moralo da se desi, šta sada vredi razmišljati unazad..

nisam shvatila da je on jedan sasvim običan čovek, jako dobar ali običan čovek, nisam volela njegovu običnost, kao što nisam volela njegove slabosti..

kad kažem da mi ne nedostaje, onda to znači da mi ni malo ne fale sve naše svađe, svo njegovo nasilje prema meni onda kada nije znao kuda bi i u šta udara. ne branim ga, nije trebao da uradi ono što par puta jeste. ne da me je udario, ne to, ali razbio je par stvari po kući, pocepao neke predmete koji su meni značili, recimo, pretio mi je rečima kad nije mogao da se odbrani od mene kada bih ga napadala za nešto.

jedno smo drugom dali mnogo, i jedno smo drugom uzeli mnogo.

nikad nije uspeo da se uklopi u moju porodicu, da je oseti svojom. stalno je hteo da me otrgne od njih, ili od mojih prijatelja, ili od onoga što bi me interesovalo a nije uključivalo njega. (ovo sa drugim muškarcima je došlo sasvim na kraju...)

nisam mogla da budem u potpunosti ja sa njim, osećala sam njegovo neprihvatanje i nerazumevanje, njegovo kao sklanjanje u stranu ali bez ljubavi.

voleo me je onda kada bih bila tu samo za njega, kada bi prihvatala sve što je on radio, kada ne bih imala svojih želja. bio bi sav tu za mene tada, pomogao mi je toliko puta i u toliko situacija, bio je tada potpuno velikodušan, nesebičan, osećao se dobro jer mi pomaže i jer je on tu, glavni...

da nisam toliko želela da uspemo i da opstanemo, da nisam toliko toga mogla da progutam, da oprostim, da pređem preko svega, verovatno bi odavno odaaavno pukli.

da on nije mogao to isto da uradi toliko puta, verovatno bi me ostavio još na početku naše veze.

u početku je on bio tu za mene, onda su se vremenom uloge pormenile i ja sam bila tu za njega.

nije se sklopilo.

nismo istovremeno bili tu jedno za drugo. kako mi je žao zbog toga.

čujem, od nekih drugih ljudi, krenuo je u proces za australiju.. moguće da će iduće godine u ovo vreme da nas deli nekih 14 hiljada 880 kilometara, zauvek. stvarno ne znam zašto plačem i zašto me boli, znala sam da to želi, zašto me iznenadilo, zašto me pogađa, šta to više uopšte ima veze.. koja je razlika bio 70 ili 15 000 km daleko, ako nismo u kontaktu više uopšte...

sanjala sam ga noćas.. čudan san.. kao u beogradu smo, idemo peške pored nadvožnjaka na sajmu, prema adi, razgovaramo kao prijatelji, nismo zajedno.. on mi govori da je bio sa drugom ženom, da mu je teško jer nikada neće moći da bude s njom jer je ona.. udata.. ja ga slušam, razumem ga, žao mi je da mu je teško..  prolećni dan, sunčan, plavo visoko nebo..

osećam.. da ću do kraja života ostati sama, da neću moći sa drugim da stvorim to nešto, što sam želela.. nije da odustajem, samo nemam više živaca, snage, ni volje, vreme je prošlo da bi se uradilo nešto. za dve nedelje punim 40, nije to malo, to je pola života, ne priliči mi više da se ponašam kao klinka, da se osećam kao klinka. krajnje je vreme da sagledam stvari realno, podvučem crtu, priznam poraz, sve svoje greške i grehove, da se suočim sa rezultatom svojih dela, svojih odluka, svoje nesvesti. čega god.

edit:...

neka su jutra teža od ostalih..

možda zbog ovog mutnog neba iz kojeg se prosipaju slapovi vode što udaraju u prozore nošeni vetrom,

možda jer je to nedeljno jutro i pored mene nema nikoga, skoro da sam i zaboravila da sam nekad pila prvu jutarnju kafu u krevetu, onu koju bi mi on skuvao i doneo..

Ne, ne nedostaje mi više. ne on. Sinoć sam sama, čitajući knjigu bacala oko na teve i ono takmičenje, smejala se nekim komentarima ovih iraca i slušala kako moj smeh odzvanja u ovim zidovima.. jbg. zvuk zvona mobilnog telefona, njegov poziv.. džon mislim.. pola sata razbuđenih emocija koje su strujale među nama, puno toga što ne može u reči ovde.. jutros me probudila kiša vrlo rano, imala sam osecaj da je on svuda oko mene, u meni, i bolelo me..

jer nije tu.. radujem se za njega, to da, zaista. ponovo je u berlinu, radi na par nekih projekata, pisaće mi, poslaće mi slikice, da se viđamo na skajpu, čujemo, posle mi šalje sms, kako mu je bilo mnogo lepo da se čuje samnom.. dear.. dear..

...

čula sam se juče sa jednom od moje dve jako dobre drugarice, e, možda da vam kažem nešto o njima, jedna je bugarka, jako lepa žena, prolazi kroz slično što i ja samo što oni imaju dvoje dece.. vrlo zanimljivo koliko sličnosti a nismo se nikad ranije srele, do pre nekih pola godine..

druga je mongolka, i prelepa je.. ne što sam neobjektivna nego zaista, fizički i psihički.. i ona ima svoju priču.. uglavnom desi me zvala juče da se vidimo, a meni se nije dalo da izlazim iz kuće...

ni danas. imam puno toga da poobavljam, počev od ovog experience assesmenta što bi trebalo već da iskuckam.. ili bar da napravim strukturu teksta.. 1500 reči.. kol'ko to dođe? 3 strane??

uglavnom, pomislih već drugi put u poslednjih par dana, možda mi trebaju neki drugi ljudi u životu, možda je vreme, da pokušam da stvorim taj neki svoj krug..

koliko volim da se čujem sa džonom i koliko da mi to znači, nekako me i izbaci iz ravnoteže, ocrta mi moju samoću.

a ne dozvoljavam si, u nekom smislu.. pre desetak dana kad smo izašle nas tri, upoznala sam jednog baš-baš slatkog tipa :), trebalo je da se vidimo juče, i otkazala sam to.. nije to ono što mi treba.. ako me razumete :)..  malo sam samu sebe iznenadila tom odlukom, kako sam ga odj****a u troskoku što kaže naš narod, ne znam.. on mi posle piše da želi samnom da se vidi svejedno, da izađemo negde da popijemo kafu.. rekoh mu, okej, dogovorićemo se - nekad - negde..

missim....

i sad, ne znam šta sam htela ovim postom da kažem, al eto, ne moram možda ništa :))

osim da vas pozdravim...

ps. znam da su ovi aps and dauns verovatno normalna pojava u ovakvim situacijama, ali vise su mi dosadili.....