94
kako je teško nešto reći, kad sve u tebi ćuti...
zapisati misli što plove poput oblaka na nebu nošenih vetrom, bez želje da se njima upravlja, da im se preokrene smer..
pokušaj prepoznavanja njihovih oblika, davanje imena nečemu što nema imena..
samoća u kojoj odzvanjaju otkucaji srca, kao neki teret sa leđa pao na pločnik i razbio se, začuđeni pogled jer isti sad tu dole krvari, ili ja krvarim, ili nešto što deo mene možda nikada nije bilo..
volim te.. odzvanja praznim hodnicima..
volim zvuk tvog glasa.. tvoj kratki isprekidan smeh.. volim sjaj tvojih očiju u trenutku kad primetiš kako te gledam, ili kad snimim kako ti gledaš mene.. volim tvoje obraze osupnute vrelinom, i dubinu tvojih plavih očiju koje zasenjuju lepotu letnjeg neba..
volim tvoju nevezanost, tvoju lakoću, pokretljivost..
ne toliko nemire koji te čine vagabundom, u potrazi za mirom i opuštenošću.. mada i njih, na neki način, volim..
volim
nije li previše rano za to
a čak možda
i previše kasno, ko će to znati..
s druge strane, previše je mračno, previše tužno, previše bolno.. ne znam da li bi bilo sve to manje da je trajalo kraće, da smo se voleli više, da smo mogli lakše da priznamo jedno drugom da se ne volimo više, da je minus strana pretegnula, iako je to izgledalo gotovo nemoguće..
ne znam..
edit:...
