„Што је Бог саставио, човек да не раставља“ «

Обичаји с лудог камена

Из цркве окружене искићеним аутомобилима допиру грохотан смех и вулгарни коментари. Вероватно је обред венчања стигао до оног тренутка када свештеник пита младенце нису ли се обећали неком другом. Ускоро ће уследити навијање као на утакмици (иду око иконе, па треба нагазити на ногу „другој страни“), а за који минут зачуће се и аплауз. Готово је, и ово смо пребринули, идемо даље.
Ово баш и није слика венчања какво би неко пожелео. Нажалост, многима овај значајни тренутак у животу прође управо овако. Секуларизација (посветовњачење) црквеног живота узела је данак нарочито у приступу Светим Тајнама, међу које спада и венчање. Поведени за праксом приликом склапања секуларних (грађанских) бракова, многи верници доживљавају црквено венчање само као једну од обавеза које тог дана треба обавити, нешто попут успутне станице на путу „од матичара до музичара“. Није чудо што, у таквој атмосфери, ретко ко успе да чује, а камоли да се замисли над речима свештеникових молитава и поукама из Светог Писма.

Руке сједињене платном, венчила на глави (данас круне, а у старини ловорови венци - отуда „венчање“) и надахнуте молитве, претходе кључном тренутку: када свештеник трећи пут изговори: „Господе Боже наш, славом и чашћу венчај их“, брак је склопљен.

 

Венчање, један од најзначајнијих догађаја у људском животу, има дугу историју обичаја и симбола који су укорењени у сваком народу. Склапање црквеног брака на нашим просторима озакоњено је 1349. године у Душановом законику. Трећи члан овог закона налаже „да се ниједна свадба не учини без венчања”.

 

 

 

Време које девојке и младићи проводе у припремама за будући брачни живот назива се девовање и момковање. У међувремену они носе бољу одећу, а чланови породице труде се да их уведу у друштвени живот не би ли нашли што бољу прилику за своју децу. На вашарима и другим скуповима родитељи су се распитивали за „могуће изабранике” преко посредника покушавајући да дознају да ли је момак из добре куће, колико је породица богата и да ли ближи сродници имају неке тешке болести. Девојка је важила за добру снаху ако је била вредна, послушна и здрава, а надасве ако је била понизна према старијим укућанима. Бракови су се склапали међу економски равноправним домаћинствима при чему се најмање пажње посвећивало међусобној наклоности будућих супружника. Младићи и девојке стидели су се да говоре о женидби или удаји, па су о просидби често сазнавали из разговора некога од укућана.

Према уобичајеном схватању брака, младожења и млада нису смели да буду у крвном сродству до деветог колена, сродству по млеку до седмог колена или духовном сродству.

Удовци су се често поново женили, убрзо након женине смрти, доводећи у кућу жену која би се бринула о кући и деци.

Дешавало се да млади не поштују вољу старешине породице, па су момци долазили до девојака путем отмице или привидне отмице, а неке девојке одбегле су за своје мужеве.

Од просидбе до венчања девојка је спремала „девојачко рухо” или „спрему”. Шивење одеће, постељине, али и пешкира за сватове, трајало је понекад и целу годину. За то време удавача није смела да се појављује на сеоским скуповима, али су је редовно посећивале жене из будућег рода доносећи јој сваки пут неки ситан поклон.

За разлику од данашњих штампаних позивница за венчање, момак из младожењине куће усмено је позивао сватове на свадбено весеље. Седам дана пре свадбе „буклија” се китила цвећем и пешкирима и позивар је ишао од куће до куће поштујући устаљени ред. Позивао се прво стари сват (старешина сватова), потом кум, а за њим војвода (младожењин зет), девер, барјактар (младожењин рођак), чауши и остали сватови. Они који пристану да дођу на весеље отпијали су гутљај из буклије, па је затим допуњавали ракијом и китили цвећем, пешкирима, чарапама или кошуљом. До 1912. године жене нису позиване на свадбу, а од тада су у свадбеној поворци која полази из момачке куће обавезно биле и јенђе, младе девојке задужене за песму.

Свадбе су се обично одржавале недељом, али је окупљање сватова почињало већ у петак. Свако од придошлица свој долазак најављује пуцањем из пиштоља или певањем. Госте су дочекивале „рузмаринке”, девојке које су сватове и њихове коње китиле цвећем и марамицама. Дарови за кућу или будуће супружнике предавали су се „подрумару”.

 

На зачељу сватовске колоне јахао је младожења. После домаћиновог одобрења сватови су улазили у кућу и седали за сто. Током свадбеног ручка најчешће се пило девет здравица. Прво се држала заповедна здравица, за њом је следила здравица за добри час, а за њима здравице за Свете тројице, за часни крст, за здравље домаћина, комшија, кумова и пријатеља, зетова и одива. На крају се испијала здравица за здравље овса и купуса јер је народ сматрао да ће, ако ове две културе добро роде, родити и све остало.

Девојка је морала да буде спремна да изађе из собе након четврте здравице. Изводила су је браћа којима је девер морао да плати не би ли је откупио. Поздрављајући се са сваким од гостију, млада је љубила руку и примала поклон или новац од кога ће касније купити неку животињу за домаћинство. На изласку из куће поздрављала се са родитељима и прелазила десном ногом преко прага „опраштајући се од кућних духова”. Девер је помагао снаји да се попне на коња, а ако би девојка стала прво на троножац, неко од укућана морао је брзо да га разбије. На изласку из дворишта младу су дозивала браћа јер би деца, наводно, личила на ујаке ако би девојка успела да се окрене. Ако је на путу до цркве млада морала да пређе преко моста, обичај је налагао да три пута прошапуће: „Прођох воду не угазих, родих дете не осетих”. Према народном веровању, то је жени помагало да безболније рађа децу.

Обред у цркви у много чему је личио на данашња венчања. Кум је доносио прстен за младу и комад беле тканине за везивање руку младенаца, а на изласку из цркве посипао је сватове ситним новцем.

Сватови су се враћали младожењиној кући околним путем пазећи да се не сретну са дугом свадбеном поворком. Предање каже да између две сватовске поворке које се сретну избија сукоб до уништења.

По доласку у младожењину кућу млада са коња баца јабуку међу играче у колу. Сви који играју отимају се око јабуке јер се верује да ће ономе ко је дохвати донети скори брак. Свекрва додаје млади решето које она баца на кров куће. Према предању, ако се решето не задржи на крову, млада ће се вратити у очеву кућу. Након тога девер снаји додаје мушко дете не би ли и она рађала синове. Све што млада чини до трећег дана свадбе (кад коначно одлази с мужем на „обављање брачних дужности”), према веровању доноси плодан брак, лак порођај и благостање у кући.

 

 

 

Од тих обичаја у народу се до данас задржало махом све оно што се чини најдопадљивијим. Симболика неких радњи одавно је изгубљена, а поредак у породици и потчињен положај жене промењени су у прошлом веку. Девојке се не удају у народној ношњи, већ у белим венчаницама. Девојачка спрема сачињена од тканина замењена је порцеланским посуђем, теписима, микроталасним пећницама и усисивачима...

 

 

 

Писала Милица Петровић за " Политикин Забавник"

Komentari:

Pošalji komentar

E, ovo ja zovem post. Svaka čast.

Poslao Seven u 11:23, 24-Mar-2007 | Link | |

Puno truda si ulozila da sve ovo napises, ali vredelo je svaki sekund tvoga rada...davno nisam nesto slicno videla

Poslao AnaM u 15:04, 24-Mar-2007 | Link | |

Хвала Вам.
Више је копирања него писања,
али много се ових дана спекулише
елементарним за живот у заједници..
можда некоме буде и од користи.

Poslao drvo u 15:50, 24-Mar-2007 | Link | |

Верујем да сваки обичај има своје логично оправдање,
треба понекад и послушати, упознати се унапред,
можда би онда било мање фиктивних, несрећних и пропалих бракова.

Poslao drvo u 15:52, 24-Mar-2007 | Link | |

присећам се...:-) решета, тј. сита. :-))

Poslao jazzbella u 15:56, 24-Mar-2007 | Link | |

Бог на небу, кум на земљи. ХВАЛА ТИ за овај диван пост

Poslao vrisak u 16:50, 24-Mar-2007 | Link | |

Poucno

Poslao yin u 19:05, 24-Mar-2007 | Link | |

Mi smo se venčali u crkvi, a u opštini nismo, i nimo imali seljačku svadbu, već samo ručak za najbliže rođake i prijatelje kod kuće, uz koji su se slušali Partibrejkersi, i sutradan žurku. Dvoje se nađu ili ne nađu i odmah se vidi mogu li jedno sa drugim kad počne zajednički život, gde se partner upoznaje sa svim svojim vrlinama i manama.

Poslao Dzo u 20:29, 24-Mar-2007 | Link | |

Sve ovo sto si napisala podsetilo me je na knjigu pesma nad pesmama. Predivan post.

Poslao Doktor u 20:44, 24-Mar-2007 | Link | |

volim da pročitam ovakve tekstove , i poučno i zanimljivo....
Inače volim običaje , stvarno su nešto prelepo a i zabavno....
a , sve ima svoje...
kiss for you

Poslao Jezgro u 17:16, 25-Mar-2007 | Link | |

Svaka cast

Poslao Anoniman u 14:11, 7-Jun-2007 | Link | |

Drvce, dobro nam se vratila! )) :*****

Poslao BIBA u 14:28, 7-Jun-2007 | Link | |

shto ti je venchanje jedna varijabla, a? de si bre, drvo, sto mu gromova!

Poslao sanatorijum u 17:56, 7-Jun-2007 | Link | |

Pošalji komentar

<< Sledeca strana | Home | Prethodna strana >>