Sanjarenje «

Kuća na ivici ili Dom na kraj srca

     Pomalo zardjalim ključem upornosti, okačenim o crven konac oko struka, s mukom otvaram zamandaljena vrata memljive prošlosti. Kroz tminu i zavesu paučine nazirem naslagane davno zaboravljene kutije snova i jedan usamljeni otoman za dvoje koga su progrizli moljci. U nozdrve se uvlači nezdravi zadah ustajalog vazduha, vazduha koji je to nekada bio. Pored zagašene vatre rasutim iluzijama gotovo ohladjen pepeo strasti.    
     Opirem se nagonu da brže bolje pobegnem u bezbednu sigurnost ne diranja uspomena. Da zaštitim sebe od mukotrpnog raspremanja onoga što uvek zlokobno preti da se više neće urediti. Stisnutih vilica otvaram šaku pobelelu od grčevitog stiskanja tamnjana ostavljenog mi na čuvanje. Smirujem disanje i ispravljam ledja. To moje sklonište od bola dočekuje rituale čuvanja riznice opstanka.
     Ostavljam otvorena vrata za sobom( po navici), raskrilim oba zamućena okna, pustim zrake svetlosti i miris drveća, trave i cveća...  Zavrnem rukave tvoje omiljene nebesko plave košulje na mojim rukama, i krenem lagano i sistematski da pajam, da izbacujem sve nepotrebne zaostale bauke, istresam ćilim na kojem još žive maštovite šare, prelepe boje radosnog iščekivanja, pevušim vedru ptičju molitvu za zdravlje, čistotom bistrih brzaka pljusnem po starim ranama, rasprostirem snežno bele uštirkane i mirisne čaršave beline, do uzglavlja zamirišem grančicom bosiljka i stručkom ruzmarina.. nehajno je gurajući pod jastuk od ljubavi. Pogled mi pada na davno uramljenu sliku jedne mladosti i blaženstvo me obuzima dok je s ljubavlju privijam na već vidno usahle grudi. Ikona za moje mirne snove. I na kraju još ulubljene lončanice sa žutim nevenom i muškatlama zasadjenim u zemlju nade. Bašta I zrele dunje u prozoru kao svetionik po kome ćeš me u svakom trenutku pronaći.

     Ko zna..  Možda mi jednog dana i uspe vera. Možda trudom, i  dobrom voljom, zrncem prevrtljive sudbine, nekom dugo očekivanom iznenadnom srećom, udahne životom zaboravljeno stanište mojih nada. Uporna stanarica pod strehom jednom pošteno ispečene gline. Dolivenom ulju od maslina upaliti fitilj.. preostalim palidrvcetom, pažljivo da se uzaludno ne zanjiše kandilo. I napiti se crvenoga vina. Budućnost uvek dolazi sama. Nazdravljam joj, u ime dobrodošlice, čekajući da hroma pridje domu na kraju zabačenog puta.

Moj pas još uvek ne ujeda na kapiji.

Komentari:

Pošalji komentar

i napiti se (možemo i bijelog) vina, a peso je onaki kaki mu i gazda

Poslao jullie u 22:14, 19-Mar-2007 | Link | |

Dresirana kuja
a belo ćemo u kulinarski aspekt odmaranja duše..

Poslao drvo u 22:35, 19-Mar-2007 | Link | |

U Tvoje zdravlje !

Poslao ff u 22:43, 19-Mar-2007 | Link | |

Crveno vino.....volimZiveli....

Poslao yin u 23:28, 19-Mar-2007 | Link | |

U vino je istina. Saplitanje O uspomene jako zaboli, ali i podseća na to ko smo, donosi mir i uliva snagu, ne biti na kraj srca blogerska družino ***

Izmenio drvo dana 20/3/2007 u 10:49

Poslao drvo u 10:25, 20-Mar-2007 | Link | |

podižem čašu...

Poslao Jezgro u 11:39, 20-Mar-2007 | Link | |

Mislim da je treba iskapiti i razbiti, malo lumpovanja ne može biti loše

Poslao drvo u 10:36, 21-Mar-2007 | Link | |

Pošalji komentar

<< Sledeca strana | Home | Prethodna strana >>