Moje naselje... Kao došle još neke devojke kod Jovane u goste i svi mi zajedno sedimo u bašti pored moje kuće i to ustvari nije bašta već fudbalski teren /eh, što nije tako u stvarnosti.../ i mi pričamo i zezamo se... Malo kasnije ja odlazim u kuću i penjem se na zadnji sprat i uzimam neki sok da pijem iz flaše. Izlazim na terasu sa koje se vidi teren i tamo vidim četiri cure iz mog odeljenja Milicu, Ivanu, Anđelu i Antoniju... One me zovu da siđem napolje i ja krećem i nažalost ovog dela se više ne sećam... Sledeća scena koje se sećam je škola, kao utorak je(?!) i drugi dan nove školske godine. Na času fizike je celo moje odeljenje. I profesorka počinje da nas proziva i mene proziva prvog. Ja ustajem i kažem: "profesorka, pa zar prvog dana???" i ona se nasmeja i reče mi da sednem /još jednom, eh, što nije tako u stvarnosti.../. Završava se čas i ja i Miloš se šetamo po školskom dvorištu koje ustvari nije dvorište već hipodrom(?!) i mi smo kao najbolji drugari(?!). Kasnije nam se pridružuje i Jovan... Sledeća scena koju pamtim je da sam pošao sa Markom u grad da mu pravim društvo da pogleda tepihe za sobu svoje sestre(?!). Ulazimo u neku čudnu radnju i on gleda neke strašno ružne i jeftine tepihe. Ja ga pitam zašto, a on mi odgovara da nema para jer je njegova sestra kupila digitalni foto-aparat od 1300 evra(?!). Tu komentarišemo kako taj aparat mora da je bolji od Stefanovog Nikona.../e sad sledi ono najluđe, ovo morate pročitati/. Sledeće, ja sam u nekoj hali na taekwondo takmičenju /inače, ja sam trenirao taekwondo oko godinu dana i bio sam dosta dobar.../ gledam borbe i dolazi na red i finale i dva najbolja borca. Jedan od njih, koji je kasnije i pobedio u finalu, je sin Aleksandra Tijanića, direktora RTS-a(?!?). Nego ajde što sam sanjao Tijanića i njegovog sina, nego mu je sin pravi afrički crnac sa dredovima(??!?!?!?!) /e ovo mi stvarno nije jasno, šta bre Tijanić i njegov sin crnac rade u mojim snovima???/ I tu je usledilo buđenje... Jebo te, šta ja sanjam...