Svi pišu o onome što im se dešava preko dana i u realnom životu. E pa ja ću pisati o onome što mi se dešava preko noći, dok sanjam... https://www.blogoye.me/dreams/ sr Fri, 17 Jul 2026 15:22:51 +0200 BlogOye! Izvinjam se još jednom što nema sna i za danas, nikako nisam mogao da izdvojim vreme da vam opišem ovaj san. Takođe da vas obavestim da neću biti tu narednih 4-5 dana, palim kod babe i dede u Vrnjacku Banju :D Fri, 20 Jul 2007 20:00:00 +0200 https://www.blogoye.me/dreams/17317/ Hehe... totalni smor... Sedim za kompjutOrom... pišem spam postove na svom blogu... ahaahaa... poludeo sam.... Došao sam ranije kući da bih mogao da se naspavam (i isanjam ;) jedne noći kao čovek, ali nema ništa od toga, prevrtao sam se 1h po krevetu i rekao "U K****" i upalio komp...Ajd možda odem do Stefka da umremo zajedno, sumnjam da i on spava........ Čujemo se... Thu, 19 Jul 2007 02:15:00 +0200 https://www.blogoye.me/dreams/17250/ Au ljudi, šta sam ja sanjao ove noći... Ovo ne bih poželeo nikome, odvratno je... Dakle jedan veoma ružan i krajnje čudan san. Prva čudna stvar je to što je okruženje u kojem se sve odigrava potpuno identično onome u stvarnosti. Dakle sanjao sam da se to dešava u mom naselju, a ono je bilo POPTUNO identično kao onom u stvarnosti. Znači sve kuće, radnje, bandere su na istom mestu i identične su sa onim u stvarnosti... Prvo mi je to jako čudno jer ja (a i verovatno svi ljudi) kada sanjanju nešto, npr. njihovu kuću, ona jeste njihova kuća u snu ali je sva izobličena, drugačiji je raspored nameštaja isl. od one u stvarnosti. Pa da počnem... Znači stojim ja kao sa nekim drugarima i oni pričaju o nekakvom bombardovanju, kao ponovo je neko bombardovanje, ali ne pominju ko to bombarduje. I stojimo mi, pričamo, prolazi vreme, i svi oni odlaze kućama, ja jedini ostajem i stojim u mestu. Samo stojim. Zašto? Nemam pojma. Odjednom, to se dešava. Sa neba se pojavljuje neki crni snop svetlosti. Jako brzo se proširava i brzo ide ka zemlji. /E sad sledi fleš/.... Ja u momentu shvatam da je to san, ali ne želim da se probudim. (da, i to je moguće, ako ne verujete pitajte google za lucidni san, medicinski je dokazano) Ne želim da se probudim, jer me je zanimalo šta je zapravo taj mračni snop svetlosti... On se sve više i više približava i udara u zemlju... Jao ljudi. Vremenski interval između tog udarca i mog buđenja bi mogao da se izmeri sa par sekundi, ali kakvih sekundi... Dakle, kada se desio taj udarac, mene su obuzela neka neverovatna osećanja, neka koja nikada nisam osetio! Stvarno je teško da vam opišem i da vas ubedim u to, jer je nešto neverovatno, ali na žalost nije lepo. U te dve-tri sekunde sam osetio neku mešavinu svih mojih strahova i drugih osećanja: panike, užasa, gađenja i ni sam ne znam čega sve... Znači nešto krajnje neobično! Osećao sam kako mi telo postaje paralizovano, kako sve počinje da me boli.... Ako mi verujete, to je možda jedan od najgorih događaja u mom životu! Iako je samo san! Stvarno ne znam šta je to i čime je prouzrokovano! Jebo te, šta ja sanjam... Ma to mora da je zbog blogoya, otkad pišem na njemu, sve neki fleš snovi :D BTW, freeda i belladona, evo vam još jedan post :D i sad ste moje prijateljice :) Wed, 18 Jul 2007 11:59:00 +0200 https://www.blogoye.me/dreams/17224/ Ovu noć sam sanjao neki smoran san, čak je i više smoran od ovog prošlog, nažalost.... Kao moj deda kupio sebi scooter(?!) i ja mu ga oteo i vozio se celu noć... Tue, 17 Jul 2007 14:22:00 +0200 https://www.blogoye.me/dreams/17187/ Moje naselje... Kao došle još neke devojke kod Jovane u goste i svi mi zajedno sedimo u bašti pored moje kuće i to ustvari nije bašta već fudbalski teren /eh, što nije tako u stvarnosti.../ i mi pričamo i zezamo se... Malo kasnije ja odlazim u kuću i penjem se na zadnji sprat i uzimam neki sok da pijem iz flaše. Izlazim na terasu sa koje se vidi teren i tamo vidim četiri cure iz mog odeljenja Milicu, Ivanu, Anđelu i Antoniju... One me zovu da siđem napolje i ja krećem i nažalost ovog dela se više ne sećam... Sledeća scena koje se sećam je škola, kao utorak je(?!) i drugi dan nove školske godine. Na času fizike je celo moje odeljenje. I profesorka počinje da nas proziva i mene proziva prvog. Ja ustajem i kažem: "profesorka, pa zar prvog dana???" i ona se nasmeja i reče mi da sednem /još jednom, eh, što nije tako u stvarnosti.../. Završava se čas i ja i Miloš se šetamo po školskom dvorištu koje ustvari nije dvorište već hipodrom(?!) i mi smo kao najbolji drugari(?!). Kasnije nam se pridružuje i Jovan... Sledeća scena koju pamtim je da sam pošao sa Markom u grad da mu pravim društvo da pogleda tepihe za sobu svoje sestre(?!). Ulazimo u neku čudnu radnju i on gleda neke strašno ružne i jeftine tepihe. Ja ga pitam zašto, a on mi odgovara da nema para jer je njegova sestra kupila digitalni foto-aparat od 1300 evra(?!). Tu komentarišemo kako taj aparat mora da je bolji od Stefanovog Nikona.../e sad sledi ono najluđe, ovo morate pročitati/. Sledeće, ja sam u nekoj hali na taekwondo takmičenju /inače, ja sam trenirao taekwondo oko godinu dana i bio sam dosta dobar.../ gledam borbe i dolazi na red i finale i dva najbolja borca. Jedan od njih, koji je kasnije i pobedio u finalu, je sin Aleksandra Tijanića, direktora RTS-a(?!?). Nego ajde što sam sanjao Tijanića i njegovog sina, nego mu je sin pravi afrički crnac sa dredovima(??!?!?!?!) /e ovo mi stvarno nije jasno, šta bre Tijanić i njegov sin crnac rade u mojim snovima???/ I tu je usledilo buđenje... Jebo te, šta ja sanjam... Mon, 16 Jul 2007 14:45:00 +0200 https://www.blogoye.me/dreams/17144/ Pa evo i mog bloga, sad je trendi imati blog... Samo što ja neću pisati o onome što mi se dešava preko dana i neka  svoja razmišljanja, već ću pisati ono što mi se dešava preko noći, dok spavam. Tako da bi ovo moglo da se nazove i nekom vrstom sanovnika... Napomena: sva imena su promenjena kako me niko ne bi prepoznao i zajebavao Mon, 16 Jul 2007 12:16:00 +0200 https://www.blogoye.me/dreams/17143/