Tuzne su tvoje pronikljive oci,
Ispituju dusu moju, kao mesec
Kada bi hteo da pronikne u more.

Razgolitio sam svoj zivot,
Pred ocima tvojim, od kraja do kraja...
I nista nisam sakrio ni zadrzao.
Zato me i ne poznajes.

Da je dragi kamen, mogao bih ga razbiti
U stotine zrnaca i nanizati ogrlicu tebi oko vrata.

Da je cvet, svez i malen i sladak,
Otkino bih ga sa peteljke i udenuo tebi u kosu.

Ili to je srce moje, dragana.
Gde su obale njegove, a gde njegovo dno?

Ne poznajes medje toga kraljevstva
I ipak si njegova kraljica.

Da je samo trenutak radosti,
On bi procvetao u laki osmejak,
I ti bi ga mogla videti i citati u trenutku.

Da je samo bol, on bi se rastopio
U sjajne suze, u kojima bi se ogledala
Njegova najdublja tajna,
Tajna bez reci.

Ali to je ljubav, dragana moja.
Njena je radost i bol bez granica,
Beskrajne su njene zelje
I njeno bogatstvo.

Ona ti je bliska kao zivot,
Pa ipak je na mozes potpuno poznati.


Rabindranath Tagore