Nećemo se naći. Otišla si. Kuda...
Sve što smo hteli negde tiho spava,
a dan nas teši i teši nas trava
u kojoj sunce pravi s cvećem čuda.

Nećemo se naći, a mogli smo sniti
bar još malo o svemu što nije
čak ni na mom stolu gde se ludo pije
u dane tkane od neznanih niti.

Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze.
Na skromnom stolu dnevno malu juhu,
a sad već eto i to nam se uze,
pa smo k'o ptice blage u vazduhu.

Gle, žive ptice, žive snovi, šume,
livade male što u oko stanu...
Zvezde što gasnu i zvezde što planu
i pođu putem u tebe i u me.

Nećemo se naći, ali nešto ide
pored nas tako nejasno, bez tela
i sve je samo pustoš, magla bela,
kojoj se nigde oaze ne vide.

Ja pijem, ali, ne zbog rasnog sveta...
Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim.
Ja se tugo stara neumorno borim,
a dani teku jeseni i leta.

Nećemo se naći, a jasna je ona,
ona što je htela sa mnom da se plodi.
Nje nema više. Ni cveta na vodi,
koji se zbog mrenja svakog jutra rodi.

Nje nema više. Ni cveta na vodi.

Nećemo se naći, a raskršća traju
drumovi puni tragova i ruku.
Pesme nema. Nestade u muku.
Ostao je samo bršljan zavičaju.

Koga da zovem. Nikog. Svi se kreću
u svoj svet, u krug, il' uz stube
penju se, eto, samo da poljube
oblake dobre na šumnom drveću.

Nećemo se naći. Otišla si. Kuda...
Sve što smo hteli negde tiho spava,
a dan nas teši i teši nas trava
u kojoj sunce pravi s cvećem čuda.


Slobodan Marković