Ne stidim se shto sam,
kako vi velite,
varvarin sa Balkana,
tla prljavshtine i bure.
Chujte sad,
i kod nas ima neke
vama nepoznate kulture.

Vi prvo ispitujete i sumnjate,
daleki ste i od rodjenih sinova,
za trpezu svoju
ne posadite svakog tudjina;
vi mozhete da pijete
a da svakom ne pruzhite
chashu vina.

A kod nas su josh stari obichaji grubi:
mi pushtamo svakog pod svoje sleme,
kod nas se josh i s namernikom ljubi,
kod nas se podvizi zbog gostoljublja chine;
kod nas svaki chovek ima
chitavo pleme
prijatelja i rodbine.

Vi, doista, imate
nekoliko miliona Hristovih kipova,
na svakog choveka po jednoga,
imaju ga drumovi i polja, apsane i shkole;
a kod nas, kad ljudi veruju u Boga,
u sebi ga nose,
i tiho mu se,
skoro u snu, mole.

Vi, istina, za svaki kut zhivota
imate sprava i mashina,
sve ste srachunali i sve znate;
izumi su vashi za divljenje;
a mi josh imamo starinske alate,
ali sve je kod nas josh zdravo
i prirodno kao glina:
i umiranje, i radjanje, i zhivljenje.

Vi imate chitave zbirke
pravila i nauka o slobodi,
o svemu se kod vas pishe i pripoveda;
ali mi i po nepisanim zakonima
slobodno zhivimo
i nekog prirodnog drzhimo se reda,
slichno ognju, vetru, i vodi.

Kod vas je, zbilja, sve tachno propisano,
kako se jede, govori, oblachi;
a mi, kad govorimo, vichemo
i mashemo rukama,
i chorbu glasno srchemo,
i u rukavicama smo kao na mukama.

Sve je kod nas zaista prosto:
obuc'u nosimo od svinjske kozhe,
puno je kod nas seljachkih
navika i stvari;
i kraljevski preci nashi
doista su bili govedari.

Narod nash, zbilja, u gnevu mozhe da kolje,
rushi i pali;
ali mi nismo oni shto smishljeno tlache,
mi ne smatramo da je svet celi
nashe polje;
mi ne bismo podneli
ni urodjenik prashuski da zbog nas plache;
dusha nam je prostrana,
iako smo brojem mali.


Desanka Maksimovic