Poezija i misli... -

Ti sanjas siroko otvorenih ociju
Sta li se to dogadja a ja ne znam
Pred tobom u tvojoj uobrazilji
U tome carstvu samo tvome
U toj zemlji bez kapija
I za mene bez domasaja
Za one koji shvataju muziku
Za njih bi rekli grane su rastinja
Koje se savija pod divnim teretom
Ptica koje su na njima svile gnezda
A ti
Ili oni ciji je pogled sazdan od mnogih plocica
Oni koji se igraju duznostima koje ne postoje
I ciji parabolicno duh ko ogledala pali sve
A hipoteza je njihovo zavijanje cigara
A ti
Ti stavljas svoju ruku na lice
A ja ni hrabrosti nemam da te pitam
Sta se to dogadja u tome plavom prostoru
U koji se duhom utapas
Mozda si u nekoj zemlji divljih konja
I sama ko oblast izmedj dobra i zla
Ona staza kaludjera kroz planinu
Luka gusara na Srecnom ostrvu
Ili sastavljene ruke ljubavnika
Mozda
A ja sam samo bednik izvan svega toga
Tek jedva da me pirne nalet orkestra
I nikad da udjem u salu Velike Opere
Obecao sam da govoriti necu
O proslosti
I govoriti necu
O onim sobama u kojima sam vrebao
Tvoja cutanja
Ni ona u kojoj je Tereza
Skinula dijamant sa svoje ruke
Ni ona u kojoj je Misel
Pevao a da ga ja nisam ni cuo
Radjala su se bica iz tebe
Bica koja ti ja nisam stvorio
I niko nece znati za bes
Mucenja i ljubomoru
Zaboravljanja moja kada si svirepa
Pokazivala mi samo svoju decu
I kao nehotice zapazenu
Da prolaze ispod prozora
I malocas jos uvela si coveka
Sa ocima ko zeleni smaragdi
I mozda ce tek on saznati od nje
Sve ono zbog cega umirem sto ne znam u tebi
Coveka nekog teskog i plavog
Njegovo telo
Izmedju nas je samo kao ekran
Covek neproziran ali umiljat
Rasejano neka mlecno plava tajna
Bio je to cudni i strasni dar
Dar da se daje zivot
Ali kad se islo po starinskom obicaju
Sparivanje trudnoca i porodjaj
Pa one gospe sto nose sveze rublje
I optrcavaju odaje stepenista otvaraju ormane
A tu je i onaj krik deteta i sve ostalo
Nista nije drugo do veliko slavlje i cestitanja
Od kojih otac prima blazeno svoj deo
Bled od gordosti i straha
Ali ovde rec je o drugoj vrsti rodjenja
I onaj koji nije radjao to
Ne vidi svoj lik bez stida u ogledalu
S perverznoscu da voli bica tvoje puti
Moje bolno ljubopitljivo za tvojim snovima
Onim poradjanjem protiv mene
Iz kog potice narod nastanjujuci se u nasem domu
I evo jednog od njih koji seda ispred nase postelje
I koji tezi i dise
Ah da mogu da dam ko ti dah i bilo
I rec senkama suparnickim
Mozda bi mogli i da ih cujemo
Kako se prepiru u susednim sobama
Moji sinovi zavidljivi i tvoji
Tvoje velike kceri sa sjajem bisera i pokretom vetra
Mozda bi njima pristajalo bolje
Ovaj rat izmedju nas
Koji sam citavog veka oklevao da vodim nestedimice
Jer covek nije srecan dok ne potcinjava
I na kolena ne obara onog koga voli
Zato sam pokusavao sve mogucnosti cini
Svih preljuba duha
I bacao na sebe prokletstvo
Na mestima svim vrzinog kola
I zaklinjao sve kocijase popova
Marsale carske
Kceri razbojnika
Obesvescivao zaboravljane uspomene
I krao njihove tajne grobova
Prah kostiju kusao kao rakiju
Proslost svodio na bludnicu izmedju izmedj svojih kolena
Ali uzalud
Jer samo jedan tvoj zrak svetlosti
Rasturao je sve moje aveti
I ti koracas u trijumfu
Sa svim potomstvom svojim bezbrojnim
Tim jatom tvoje svetlosti
Prolecem ljudskim u tvojim stopama
Ljubicicama tvojih vena
Kojima sam razdiran jer lice na tebe
I jos na nekog
Od koga sam verovao da te divljacki cuvam
Zarobljenicu mojih ruku
U nasim prebivalistima
Opustelim od svega drugog.

Louis Aragon