Poezija i misli... - Trpanjske elegije

ptice te ne vole moja ljubavi
kosa ti mirise na jesen

I

tog leta sam je prvi put zavoleo s bezbroj nestasnih
vidri u telu i ni do danas je nisam preboleo onako setnu
gorku neveselu tog leta sam je prvi put zavoleo

II

govorio sam joj da je ko musko da vise ne nosi pantalone
pravila se da je ne zanimam i nije me to bolelo
bilo je tog leta bezbroj mladica misicavih lepih
bilo je na drazevcu mladica koji su skakali sa najvecih
stena pred devojkama
neki holandjani musavi koji su ih snimali kao da su
ugledali musu kesedziju pa da se hvale tamo kod njih
mene je cudilo kada me je gledala malo kriomice
bio sam tog leta jako mrsav i bled i isao sam stalno
u zelenoj kosulji jednoj sa pegama jer su mi se videla
cetiri rebra
govorio sam ja to tako osetljiva mi koza
a sunce bese tad potpuno bledo nad vidokruzima
zatocenim vodom
cak pomalo sivo
ja sam je danima netremice gledo iza stena se kao
dete skrivo brao kupine gadjao je kamencicima sakriven
da kao onako nehajno u pesku lezi ko mrtvi ladolezi dok pod
suncem spava
govorio sebi nasankaces se ona je lepotica
ona je za one skakavce sa stenja za one sto vade zvezde
i jezeve za snagatore muskulatore duvatore urlatore
za one sa lancicima od koralja i skoljki i jezevih zuba
i sta znam ja znam tetovirane razbacane zalizane nesisane
treba biti majstor i skakat naglavacke
sve sam to mislio.

III

nosila je o vratu tanak lancic sa malom zlatnom ikonicom
tog leta kad sam je prvi put zavoleo
igrali smo se lopte u vodi ozbiljno za golove
ona je pobedila jer sam to hteo
smejala se gnjurala govorila mi al si ti igrac
al ne znas da branis
onda smo isli na crkvu svetog roka uz stepenice
citali slova zupnik Dinko ucinio citali natpise
bacali novcice kroz resetke u portu
drzali se za ruke
na usnama je imala neku ranicu i nije dala da je poljubim
rekla je kad prodje
molio sam je da usne stalno maze ten-sanom i onim zenskim
mazaljkama da je preboli
tad sam poceo da je volim

IV

tog leta sam je prvi put zavoleo spontano sasvim
kao dete sa mojih sedamnaest godina sa A. B. Simicem
sa prvim pesmama u kojima sam potkradao tina sa svega
jednom gimnazijskom ljubavi nesrecnom naravno
molio sam je da mi prica o Osijeku, o Hrvatskoj, o Dravi
u groblju sam je nocu plasio tamo smo isli da se volimo
pricao sam joj o vampirima mesecarima i kojecemu
oci su joj bile cudo svetle sedeli smo na stepenicama
cempresi se nijali nad obalama
oblacja su nad trpnjem retka ni reci kise za celo leto
to leto nikad ponovljeno moje su ruke tamo ostale na onom
stenju moje su oci tamo ostale u dnu vidokruga gde se Hvar
pomalja u izmaglici moje nepreboli moji porazi pod crkvom
svete gospe od karmela
jedna je casna sestra bila tako mlada i bela tog leta
u trpnju i gledala je samo preda se kad je prolazila
crkvenim vrtom vera je rekla kad me ostavis i ja cu tako
i ja sam u sebi celo leto plako i nisam hteo da joj to kazem

V

rekao sam joj evo ti Belica citaj ga to je pesnik za leto
za sumracja rekao sam joj evo ti mirno vreme
mislili smo da ce kisa citala je pod crkvom pomalo tuzna
ledja su joj bila sasvim otkrivena

VI

sad su ovde zime nad ovim gradom nad ovom rekom
ja sam stariji za jedno prokletstvo
ovde su snegovi ovde kosave vojvodina ona Anticeva
ona prava magle tisina nad ovim gradom panonske tuge
i kada pisem ja prosto ne umem da je precutim i kada
mislim i kada krijem da mi se place ko onog leta

VII

jesen dolazi u njenim pismima i samoca
i niceg da me malo oveseli
miris davno dozrelog voca iz beskraja se u me
naseljava i samo nehajno osecam
to jesen umorna od leta spava u nasim telima
ponekad mislim da je dobro sto ne cutimo sto
odlazimo na svoje strane
ona odvec snena ko obeznazeni pesice lagano
niz reku nedostig prugu
ja ovako gorko bezbolan poslednjim vlakom
u Smederevo u neku tudju tugu
i samo sunce potonje ko grudva snega u letu
to sunce nikad nepoznato to sunce nad nama
nadneseno ko kletva to sunce panonsko
i samo pobuna sumnji u nama prokletstvo bola
a sanjam tako da smo grofovi tako u dvorcima
na balonima i na njoj prozracna haljina od tila
i kazem hajdemo to su nasa kola to su nase kocije
stoje u doksatu
a samo istina samo saznanje da smo sami ostaje u
zraku ko svedocanstvo o jednom nehajno proigranom satu

VIII

strana sedam nekog lista, pesma za veru, pesma za neveru
zalud mi pricaju da nevine devojke mirisu na leto
ne dam se ne dam za stranu sedam pa eto
boze daj meni sirotom rabu da jednom zacutim
naocigled sveta iz dana u dan trunem ko biljka
ne dam se ne dam nije moja kosa za buket bosiljka
odvec je rano
necu eto daj meni svevisnji da verujem svima
da se smejem da mi je jednako sa svim i bez svega
bojim se bojim onog snega nad panonijom sto se svija
o crnom meni ko li ce to moje slutnje razbistriti
ko me razumeti
ko me zavoleti
ko me preboleti…

Pero Zubac