Moja usta su izgovorila i izgovaraće očenaš hiljade puta i na dva jezika koji su mi bliski, ali ja ga samo delimično razumem. Jutros, prvog jula 1969., hoću da pokušam molitvu koja će biti lična, ne nasleđena. Znam da se radi o poduhvatu koji zahteva iskrenost veću nego što je ljudska. Očigledno je, na prvom mestu, da mi je zabranjeno da nešto tražim. Tražiti da noć više ne pada na moje oči bilo bi ludost; znam hiljade osoba koje vide, a nisu naročito srećne, pravedne ili mudre. Tok vremena je potka sačinjena od posledice i uzroka tako da tražiti neku milost, ma koliko ona bila sićušna, znači tražiti da se polomi jedno okce te gvozdene potke, znači tražiti da je već polomljeno. Niko ne zaslužuje to čudo. Ja ne mogu moliti da mi moje zablude budu oproštene.Oproštaj je čin nekog drugog i samo ja mogu sebe da spasem. Oproštaj očišćuje uvređenog, ne onoga koji nanosi uvredu koga se takoreći i ne tiče. Sloboda moga odlučivanja je možda iluzorna ali ja mogu davati ii sanjati da dajem. Ja mogu dati hrabrost koju nemam; mogu dati nadu koja nije u meni, mogu da ulijem volju da se nauči ono što ja jedva znam ili tek nazirem. Želim da me se sećaju manje kao pesnika nego kao prijatelja, a neko ponavljajući stihove Dambara ili Frosta, ili reči čoveka koji je u ponoć video drvo koje krvari, Krst, pomisli da ih je prvi put čuo sa mojih usana. Ostalo mi nije važno; nadam se da zaborav neće kasniti. Ne znamo ciljeve sveta,ali znamo da pronicljivo rasuđivati i pravedno postupati znači pomoći te ciljeve koji nam neće biti otkriveni.
Želim da potpuno umrem; želim da umrem sa ovim drugom, mojim telom.


Jorge Luis Borges